Izvor: NaDlanu.com, 14.Dec.2011, 10:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimljeni topaz i noći na Kopakabani
Možda je malo skuplje, ali, zapravo, besmisleno je da odete u Rio van karnevala. Plaže su osvetljene cele noći, dok se mladi vataju, igraju odbojku, valjaju po pesku.
Ako sam nešto dugo želela, ako sam o nečemu predugo maštala, onda je to da odem u Brazil, da ležim na Kopakabani, da se popnem na glavu Šećera, ali i da zaludna šetam po bazarima Ipaneme i kupujem slike i drago kamenje. Možda je malo skuplje, ali, zapravo, besmisleno je da odete u Rio van karnevala. Jer Rio je karneval, karneval je Rio, i ljudi tamo godinu dana žive za te dane orgija i plesa. Ja sam Rio videla u februaru, i fantastičan je osećaj kada pobegnete od beogradske zime i nadjete se na plus trideset. Kada prvi put sletite na nimalo glamurozan aerodrom Rio de Ženeira suočićete se sa ni manje ni više veoma bizarnim i krajnje zastrašujućim pričama o pljačkama, napadima i ubistvima u ovom gradu. Svaki iole normalan vodič će vam predočiti da je šetnja i šoping Riom puno opasniji poduhvat nego što možete i da zamislite. Tako da vam početni dan počinje vrlo depresivno. Dok vas informišu ko je ubijen na plaži, a ko se probudio bez bubrega, pokazaće vam i bolnicu koja je tako razvaljena i opljačkana da jednog krila zgrade više nema. Tog trenutka čarobna priroda oko vas, miris vazduha, i više nego očigledan hedonizam u svakoj slici koju vidite, preseći će vaša zebnja, vaš očaj što nećete moći sasvim slobodno da šetkate, kupujete i zabavljate se u ovoj prestonici strasti i zabave. Prvo na šta će vas upozoriti vaš vodič ili recepcioner, ako vodiča nemate, je da vam preporučuju da nakit skinete, da tašnu ostavite u hotelu. Bila sam konsternirana. Pa, tašne su naš najveći ponos, u njih ulažemo hiljade i hiljade, one su naš fetišistički oslonac. Kako sada da ih ostavimo u hotelu? Na to će vam odgovoriti da vam ne garantuju da nećete odmah biti opelješeni, ako vas vide sa tašnom. Dakle, ne treba štrčati po oblačenju, nakit ostaviti u sefu, tašnu u sobi. Bedak, potpuni. Ipak, sve sam to poslušala, i još isto veče kad sam stigla istrčala na Kopakabanu koja se nalazila svega dvesta, trista metara od našeg hotela. A tamo raj, kao da se niko ne pljačka i ne ubija. Plaže su osvetljene cele noći, dok se mladi vataju, igraju odbojku, valjaju po pesku. Čučnula sam u sitni pesak Kopakabane i zadovoljno pogledala u levo u pravcu Glave Šećera što sam bar jedan san sebi ispunila, došla sam u Rio. Pa, sve i da mi neko izvadi bubreg, ionako nikad nije dobro radio, stalno je pravio pesak, pesak puno oštriji od ovog mekog brašnastog peska sa ove mitske plaže. Jedno od prvih stvari koja spada pod obavezno je da, pored obilaska Hrista na Korkovadu, pentranja žičarom na Glavu Šećera, i ostalih značajnih toposa, obidjete Šternovu fabriku dragulja. Ako niste čuli za tu firmu, onda niste gledali ni jednu dodelu oskara i niste primetili Anđelinu i ostale Šternove manekene. Obilazak Šterna je fenomenalna mamipara, gde vam satima objašnjavaju kako se kamenje kopa, obradjuje, kako se ogrlice i satovi prave. Posluže vam i sendviče i čaj i prosto se osećate krajnje bedno, ako ne kupite baš ništa. A sve je nenormalno skupo. Turmalin, plavi topaz, citronit, ogrlice svih boja i dimenzija, glamurozni satovi sa safirskom pločom, šta sve nema u Šternu. Inače, jedna od najlepših njihovih radnji nalazi se uz Kopakabana Palas, legendarni hotel u kome odsedaju bogati i zaludni. Ako niste te sreće da ste odseli u ovom hotelu i da vam Štern poklanja eksponate, uvek možete kupovati u prodavnici ovog hotela. Tu možete da kupite fenomenalne kupaće kostime, ali i peškire iz ovog hotela, koji su bogati gosti toliko krali za uspomenu da su ovi na kraju počeli da ih prodaju. I to ne samo peškire sa grbom i natpisom Copacabana Palace, nego i badem mantile, i pomažu vam da dokažete da ste odsedali u ovom hiper mega giga glem hotelu. Peškiri i bademantili su više nego očigledan dokaz da ste tu spavali i pokrali ih. Šalu na stranu, dakle, pošto ste kupili tu peškiriće ostaje pitanje šta ćete sa Šternom. Ja sam kupila samo jedan prsten jer me bilo blam da izadjem praznih ruku. Toliki sendviči, čaj, priča, filmovi, obilasci. Na kraju nam i pokloniše neobradjene kamenčiće za uspomenu. Dok sam išla sa mojim Šternovim prstenom od plavog topaza u kesi, primetih neobičnu stvar-da skoro svi oko mene, mislim žene, ipak, nose tašne. Pokazah tu stvar mužu i on dođe na sasvim originalnu teoriju od koje nije do dan danas odustao. -Vidiš, ovde svi stanovnici normalno nose tašne, a samo mi moroni turisti nosimo kese, i onda ovi tačno znaju koga da pljačkaju. Čudno, ali istinito. Mislim da su stvarno baš pljačkaši razradili mit među karaokama da se nosaju te debilne najlon kese da bi se tačno videlo ko je domaći, a ko glupi turista. U Riu samo sasvim ludi turisti, kao što sam ja, kupuju u Vitonu, jer je sve skuplje i po trideset posto, nekada čak i četrdeset. Ne bih ni ja, ali sam videla jednu tašnu koju nisam pronašla na Šanzelizeu pa sam morala da je kupim, iako je bila toliko skuplja, a i nema taks frija. Ipak, brazilski džet set uredno obilazi ove radnje i kupuje. Ako ste za malo više kulture onda bolje da krenete šetalištem prema Ipanemi i tu možete da nadjete fantastične slike akademskih slikara po veoma povoljnim cenama. Ako to promašite ostaje vam nedeljna Ipanema pijaca gde su svi oni zajedno. Slike, instalacije, polu drago kamenje, koža. Odlazak na sambodrom je više od kabale. Za to ćete dobit puno instrukcija jer prolazite kroz ozloglašene favele. Za toliko godina života niko mi nije ni objasnio da se famozni karneval u Riu održava na sambodromu, a ne na ulicama. Ja sam mislila da oni prosto prolaze ulicama, plešu i mrdaju guzama. Ali, stvar je suprotna. Na sambodromu vlada savršeni red. Zna se ko je platio svoju kartu hiljadu dolara, a ko osamdeset i ko gde sedi i gde vrcka. Sambodrom je više od svakog spektakla Sesil B de Mila. Takav raskoš, takvo bacanje para nisam videla u životu. Jedna po jedna kola, jedna po jedna škola plesa, smenjuju se satima, svi urlaju, pevaju, njišu se. Na kraju programa, posle parade pobednika, sve se baca, i stotine hiljada dolara odlazi u djubre i lomače. I šljokice i figure i kostimi i kola. Neki gradjani Ria danima ne jedu da bi skupili pare za sambodrom. Ko nije bar dva sata u životu vrckao na sambodromu taj ne zna šta je prava orgija. Šta je filosofija plesa i strasti? Zaborav u ritmu i šljokicama. Posle poslednje parade pobednika, razularena publika se seli na plaže i tamo pleše do podne. Ja sam imala nesreću da mi je muž greškom bacio poslednju kreditnu karticu (stavio je u paklo cigareta da bi pokrio neku bizarnu fotku koju ovi nalepljuju na cigarete) koju sam nosila u kesi tako da sam morala od Ipaneme do Kopakabane da idem pešaka kroz tu masu. I niko me nije opljačkao, i niko mi nije uzeo bubreg, samo sam dobila žuljeve. Kada sam došla blizu hotela, prijateljica me upoznala sa sumnjivim tipovima koji su nudili isto ono kamenje iz Šterna po pet puta manjoj ceni. Nažalost, ja se nisam usudila, ali onaj ko jeste na dobitku je. Neki su se iz Brazila vratili džepova punih dragog i poludragog kamenja.Jedan kamen morate da donesete za sreću. U Brazilu, pored jeftinih slika, dragog kamenja i malih statua Isusa sa Korkovada, najvažnije je da nabavite njihov osećaj za sreću koji je besplatan. Debeli, mršavi, tamni, beli, nije važno kakvi, Brazilci se ludo zabavljaju od jutra do mraka. Oni se ljube po plažama, plešu i vrckaju. Mi turisti hodamo isprepadani sa kesama, i čekamo da nam otmu bubreg. Poslednji dan uzela sam ponovo svoju tašnu, stavila nakit, srihtala se i krenula da šetam ulicama. U tržnim centrima nema bog zna šta, ali uvek se može naći bar jedna lepa brend haljina i kupaći kostim. Gledala sam one isprepadane sa kesama, i ponosno sam se osećala kao prava Brazilka. Vrckala sam krajnje nezainteresovana da li imam višak ili manjak kilograma i godina, i da li će me neki manijak već iza ugla presresti sa mačetom. Život je vrckanje, život je ritam sambe i sve je lakše kad pogledate put Glave Šećera. Na Kopakabani se retko ko kupa. To je plaža za izlaganje i šetkanje. Samo glupi turisti uleću u opasne talase. Kupa se na udaljenijim plažama. Kada shvatite sva pravila brazilskog životnog bontona, vreme je da se vratite, sa ili bez najlon kese, sa ili bez bubrega i dragog kamena. Izbor je na vama, ali i sudbini od koje se ne može pobeći, i zato je u vrckanju spas. VIPtrip shopping
