Izvor: Politika, 16.Mar.2013, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog zaboravnog Boškova nisam bio igrač Reala
Fudbalski trener i bivši selektor priča o Kninu, predstojećoj utakmici Srbije i Hrvatske, apsurdu „Slučaja Ljajić”, datoj reči, susretima sa Titom, Brantom, Avelanžom...
Fudbalske selekcije Hrvatske i Srbije susrešće se u petak 22. marta, u Zagrebu. To je kvalifikaciona utakmica za učešće na šampionatu sveta u Brazilu 2014, a Ilija Petković, Srbin iz Hrvatske i nekad istaknuti fudbaler, trener >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i selektor državnog tima, uz priču o sebi, govori i o predstojećem takmičenju u Zagrebu i svojim sportskim i životnim opredeljenjima.
Bio je fudbaler Dinare, OFK Beograda, francuskog Troa, čileanskog Universidada katolika i urugvajskog Penjarola. Za državni tim je odigrao 43 utakmice i postigao 16 golova.
Rođen je 22. septembra 1945. u Kninu. U braku s Biljanom ima sina Dušana.
Kad ste poslednji put bili u Kninu?
Obišao sam rodno mesto pre četiri godine. Najviše zbog nostalgije. Bio sam na grobovima roditelja i u porodičnoj kući u centru grada. Nije srušena, ali pojeo ju je zub vremena i vojske koje su kroz nju prošle. Potpuno je prazna. U Kninu imam samo školskog druga Miru Stanića i komšiju Hrvata Tiku.
Šta posebno pamtite iz igračkih dana...
Moju prvu utakmicu za reprezentaciju, 24. aprila 1968. na stadionu Crvene zvezde, pred oko 100.000 gledalaca. Igrali smo četvrtfinalni susret Kupa nacija protiv Francuske (5:1). Postigao sam dva gola i otvorio sportska vrata sveta.
...a šta iz trenerskih?
Tri i po godine sam bio trener Serveta iz Ženeve. Osvojili smo šampionat Švajcarske i otvorila mi se mogućnost za duži rad u toj zemlji. Ali, morao sam, kao Srbin, početkom devedesetih kad smo bili pod sankcijama, da odem iz kluba. Posle toga sam radio u Japanu, Kini, Južnoj Koreji, Kataru...
U kakvom raspoloženju čekate utakmicu u Zagrebu?
Ova utakmica je u žiži interesovanja više zbog nacionalnih naboja Hrvata i Srba, nego zbog rezultatskog značaja. Jer, Hrvatska i Belgija imaju po šest bodova više od Srbije i Makedonije, da ne pominjem autsajdere Vels i Škotsku. Zato uzavrela atmosfera u Zagrebu ide na ruku srpskom sastavu, jer Hrvati „moraju” da pobede, a kad se nešto mora tada se najviše greši. Od srca želim da iskoristimo tu šansu, ali bismo i tada bili mnogo daleko od Brazila. Takmičarski.
Kako tumačite „Slučaj Ljajić”, odnosno nepevanje himne?
Naravno da je himna ispred svih nas. Ona je znak postojanja države, znak časti, pobede... Ali, osećanja su jedno, a stvarnost je nešto drugo. Mi smo višenacionalna zemlja, pa bi neka nametnuta ponašanja, koja ne narušavaju opšti interes, trebalo da prihvatimo. Adem Ljajić je iz Novog Pazara i jedan je od najboljih fudbalera u Italiji. Član je Fjorentine iz Firence. Ističe da želi da igra za najbolji sastav Srbije. Međutim, himnu sluša u stavu mirno, ali je ne peva, a baš to nalažu dopunjena pravila Fudbalskog saveza Srbije. I samo zbog toga, što ne peva himnu, nema pravo da igra za državni tim.
Da li je to sa himnom apsurd?
Apsolutno! Kad sam bio selektor u državnom timu su uvek igrali najbolji igrači, a Ljajić to sad jeste, po svim vestima iz Italije. Ali, nije to jedini apsurd sa himnom. Drugi je da bi igrači Srbije trebalo aplauzom da pozdrave himnu Hrvatske. Pitam se da li je sve to u skladu s našim mentalitetom.
Koliko je vama bio važan mentalitet igrača?
Svaki pojedinac ima svoje obeležje, a svi čine mentalitet nacije. To je važno za svaku zajednicu. Zato mi je uvek bilo značajno da u razgovoru s njima budem potpuno otvoren. Isto sam tražio i od njih. Često sam dozvoljavao igraču da nešto učini po svojoj savesti, a na moju odgovornost. Uvek sam vodio računa o njihovim emocijama i dogovoru.
Šta vam je najvažnije u dogovorima?
Data reč je za mene jača od zakona. Ali, živimo u takvom vremenu da je posle svakog službenog dogovara potreban i pisani akt. Jer, kod nas se često dobrota i poštenje doživljavaju kao mana. Uvek poštujem sve što se dogovorim. Tako sebi ulepšavam život.
Koliko, uopšte, cenite lepotu?
Naučio sam iz ličnog iskustva, a i iz primera drugih, da je nešto lepo koliko mu dajemo na važnosti. Drugim rečima, šta mi vredi da imam ovo ili ono, ovaj ili drugi odnos, ako u tome ne uživam, pa se pokajem.
A da li za nečim žalite?
Baš ni za čim. Sve što sam učinio bile su moje odluke. Žal za nečim je samo gubljenje vremena.
Koju životnu prekretnicu pamtite?
Dogodilo mi se 1973. da sam umesto sa Realom potpisao ugovor sa francuskom ekipom Troa. Pokojni menadžer Vlada Marković, koji me je odveo u Čile i Urugvaj, obezbedio mi je i odlazak u Real. Ali, nisam otišao u Madrid na lekarski pregled, jer mi naš savez nije dao dozvolu. Tek u septembru sam navršio 28 godina, tada granicu za odlazak u inostrani klub. Veče pre sastanka u savezu, molio sam Vujadina Boškova, tadašnjeg selektora, da moju molbu ubaci u dnevni red, ali on je to, kako mi je rekao, zaboravio.
A koje susrete posebno pamtite?
Sticajem okolnosti bio sam 1974. u Nemačkoj, na prijemu kod Tita i Branta, pa sa velikanima kao što su Avelanž, Blater... Naravno, svi ti razgovori su bili formalni. Ipak, to su moje uspomene koje ću pamtiti ceo život.
Kako procenjujete vrednosti ljudi?
Ponašanje mi je važnije od reči. Reči mogu da budu i lažne, a na osnovu ponašanja se mnogo toga bolje vidi. Nedavno sam u TV emisiji čuo psihologa koji tvrdi da je u našim odnosima – uglavnom sve laž.
-----------------------------------------------------------
Molio bih Vidića da se vrati u tim
U čemu ste ostali nedorečeni?
Moram da kažem još nešto kad je reč o ovom sastavu državnog tima. Učinio bih sve da u reprezentaciju vratim Nemanju Vidića, koji, iz nekih svojih razloga, to više ne želi. Bio bih spreman i da ga molim za povratak u najbolji tim Srbije. Jer, rezultat je važniji od svih principa.
Slavko Trošelj
objavljeno: 17.03.2013
