Izvor: Press, 15.Okt.2014, 03:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više od igre
Dve balkanske države koje neguju dugu tradiciju krvavog neprijateljstva pokušale su sinoć da odigraju fudbalsku utakmicu u režiji Evropske unije i završilo se onako kako je jedino i moglo. Provokacija, uvrede, tuča, prekid.. Lopta je zaboravljena negde na atletskoj stazi, meč je završen u 41. minutu, a pred zapanjenim svetskim auditorijumom zapravo je tek otvoreno novo poglavlje međusobne mržnje i sukoba.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Press <<
Ali krenimo redom. Zašto je bilo potpuno iracionalno očekivati da susret srpske i albanske reprezentacije može da prođe bez teških incidenata i da je izvodljivo da se sve završi sudijskim zviždukom u 90 i nekom minutu i stiskom ruku, kako se to inače dešava na fudbalskim terenima? Pa, iz nekoliko očiglednih i vrlo tvrdih razloga.
Kao prvi, na primer, možemo da navedemo taj da su Albanci, to je sada sasvim jasno i Helsinškom odboru za ljudska prava, iz Tirane došli sa planom da isprovociraju incident i pokažu nam mišiće usred Beograda, i to na travi Jugoslovenske narodne armije. Ona „mikimaus“ zastava sa konturama nečega što zlokobno poziva na nova krvoprolića i horore na ovdašnjim vojnim i ostalim borilištima, vijorila se na laganom beogradskom povetarcu nekoliko minuta, vođena sigurnom rukom brata albanskog premijera iz lože našeg stadiona. I ni po jada ne bi bilo, da se u momentu kada su je srpski igrači dograbili i krenuli da je sklone van terena (bilo bi logično da je otpremljena u neki od mokrih čvorova na stadionu Partizana), dakle da u tom trenutku albanski fudbaleri kao po komandi nisu krenuli u odlučan napad kako bi spasili svoj dragoceni simbol iz ruku vekovnih krvnika. I gle čuda, uspeli su vrlo lako da otmu tu šarenu krpu i... I stvar je bila gotova.
Ne, nisu Albanci zauzvrat dobili nikakve batine, posebno ne onakve kakve zasluženo sleduju u ovakvim prilikama, nikom tu nije falila dlaka s glave. Ipak su oni bili gosti Beograda, mnogi od njih prvi put u velikom gradu, među civilizovanim ljudima velike tolerancije. Ponekad možda i prevelike. No dobro.
Drugi razlog je možda taj što su evropski ambasadori u Beogradu insistirali da naše vlasti omoguće prisustvovanje utakmici ovako visokog rizika ljudima koji su iz Albanije stigli sa obeležjima Oslobodilačke vojske Kosova. Kažem, možda je to bio razlog da se pretpostavi da će sinoćna utakmica biti mnogo više od igre. Jer ako na jednom mestu imate JNA i OVK onda je sasvim očekivano da dođe do nekog većeg belaja. Ali naši prijatelji iz Evrope sigurno nisu imali nameru da nam na taj način naprave bilo kakvu neprijatnost i ne daj Bože izazovu haos na beogradskom stadionu. Ili možda ipak jesu...
Šta tek reći za objašnjenje beogradske policije posle brzopoteznog puštanja iz pritvora Olsija Rame, organizatora čitavog cirkusa sa zastavom velike Albanije na stadionu. Ovaj Albanac sa američkim pasošem i čitava njegova svita ispraćeni su ljubazno na aerodrom, gde ih je čekao čarter za Tiranu, uz obrazloženje da nisu mogli da budu zadržani „jer nije mogla da im se omogući odbrana zbog štrajka ovdašnjih advokata“. Uzalud je Rama dobacivao policajcima „ne možete mi ništa, ja sam američki državljanin“, spasila ga je samo tričava slučajnost da su naši advokati sinoć bili nedostupni. Do kasnih noćnih sati ostalo je ipak nejasno da li je i letelica sa daljinskim upravljačem i zastavom „mašala Šćiperije“ puštena iz beogradskog pritvora i vraćena ponosnim vlasnicima za neku sledeću sličnu priredbu.
Sve u svemu, čekajući konačnu odluku iz Brisela povodom čitavog slučaja, poruka je jasna. Fudbal ne može i ne treba da se igra po svaku cenu i sa protivnicima koji na teren izlaze krvavih zuba. Pa koliko god to od nas zahtevali i očekivali naši evropski prijatelji. I zato potpuno spokojni treba da sačekamo vesti iz UEFE. Tu njihovu igru nemamo potrebe da igramo. Neka to igraju sa Berišom, Baljajem, Čakom i ostalima koji to znaju.
Pogledaj vesti o: Fudbal
