Izvor: Danas, 14.Jan.2015, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Važno je naučiti da padaš
Nekada su siromašni igrali fudbal na terenu, a bogati su ih gledali sa tribina, dok je sada sasvim druga situacija - bogati igraju fudbal na terenu, a siromašni ih gledaju sa tribina - zna da kaže slavni golman Partizana i jugoslovenske reprezentacije Milutin Šoškić.
Popularni Šole, nekada najbolji fudbalski golman sveta, voli još da kaže kako od igranja fudbala nije ništa „dobio“ - osim reume i bolova >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u kukovima.
Ima 77 godina i kreće se uz pomoć štapa. U kafani gde sedimo prilazi mu nekoliko ljudi koji žele da se fotografišu, uzmu autogram, jer njegova popularnost ne jenjava ni nekoliko decenija pošto je aktivno prestao da igra fudbal.
-Imamo talentovane golmane, ali mi se čini da ljudi koji rade sa golmanima izmišljaju toplu vodu. Golman mora da bude sposoban kao marinci. Treba ga spremiti tako dobro da se pre podigne nego što je pao. Važno je golmanu reći šta je njegova mana. Da li ima bolju desnu stranu nego levu. I u svetu je slično. Ne radi se dobro sa golmanima. U Americi me pozvao čovek koji ima najjači kamp na svetu za golmane. Imao je preko godine po šest hiljada polaznika u svojim kampovima. Kamp je koštao od 600 do 1.000 dolara za nedelju dana. Kada je počeo kamp, on je došao da objasni kako treba da se brani, a on čovek ne zna o tome ništa. Rekao mi je: evo ti 50 golmana, radi sa njima. Ja sam ga pitao: Gospodine, pa šta ja da radim sa 50 golmana? Da im pričam bajke? A on je sve golmane stavio u jedan kamp - i one sa devet godina i one sa 18. Nisam pristao na njegovu ponudu. Ja sam moje golmane, koje sam trenirao, prvo učio da hodaju, da stoje na golu, da hvataju loptu... Važno je naučiti ga da pada. Ako ga ne naučiš da pada nego se on baca bezveze, njega zaboli i on više neće da dolazi na treninge - priča Šole.
Za reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država radio je kao trener golmana 13 godina. Mada mu je ponuđeno da na toj funkciji ostane doživotno, vratio se u Srbiju 2006. godine. Kao trener, „otkrio“ je mnoge poznate golmane, pored ostalih Borotu, Omerovića, Stojića i Zalada.
-A napolju? Dok sam radio izbacio sam sedam, osam golmana u Premijer ligi, dva golmana u Bundesligi i bar petnaestak golmana u američkoj ligi. Kada sednem ispred televizije i gledam kako brani Hauard, ja uživam. Kada sam otkrio Hauarda, nije imao za šta pas da ga ujede. Našao sam ga na košarkaškom igralištu. Nije bio viši od mene a zakucavao je. Pitao sa ga: Šta radiš? On kaže: goalkeeper. Uzmem mu ime prezime, godište, proveo sam ga kroz mlađe kategorije, uveo ga u reprezentaciju i on je postao to što danas jeste - jedan od najboljih golmana sveta. Šta da vam kažem: igram kladionicu i par puta su mi moji golmani, koje sam ja stvorio, odneli lepu svotu novaca - priča Šoškić.
Iskustvo iz Amerike je za njega bilo dragoceno.
- Država u Americi čini mnogo za sport. Pored ekonomskih prednosti, oni nastoje da ih steknu i u sportu. Žele da im nacija bude zdrava. Hoće da budu najbolji, ne samo u popularnim sportovima, već recimo i u rukometu i odbojci. Svaka škola u SAD ima po nekoliko desetina košarkaških terena, fudbalsko igralište. Svaka škola ima teren za američki fudbal. Koledži imaju sportska takmičenja. U Americi na 90 odsto utakmica ne znaš ko je sudija. A kod nas već u najavi znaš ko sudi. Kada sam bio trener u Srbiji, došao mi je sudija s kojim sam ranije trenirao i tražio mi 20 miliona da budemo prvaci druge lige. Rekao sam mu da mi ne možemo da budemo prvaci druge lige, pa ni on u tome ne može da nam pomogne. On je pokazao da može jer je jednu utakmicu u Kikindi doveo do toga da bude 1:1 - seća se slavni golman.
Danas, kako kaže, mora da navija za Liverpul, jer je tamo Lazar Marković, za Mančester siti, jer je Kolarov tamo...
-Fudbal u Srbiji je nestao. Mrtav je. Ljudi su ga doveli do toga. Država je digla ruke od fudbala, a fudbal je jedan od glavnih ambasadora, uz košarkaše i Novaka Đokovića. Od jednog lepog sporta napravili su trgovinu. Napravili su takve stvari da se meni fudbal smučio toliko da više ne idem na utakmice. Niti ima lepote, niti imaš šta da vidiš. Mislim da fudbal polako izumire. Vrlo sam blizu da kažem da će uskoro biti mrtav. Naši klubovi igraju toliko sporo da je to jezivo, pa nije ni čudo da ih pregazi neki Apolon. Danas se igra atomski fudbal - priča Šole.
Smatra da domaći milioneri neće da ulažu u fudbal jer bi oni voleli da iz fudbala samo izvuku pare.
-Tako da ne vidim ko će da privatizuje klubove kao što su Zvezda i Partizan. Da bi ušao u klub, ti moraš prvo da anuliraš dug. Pošto smo mi majstori manipulacija, majstori da izigramo svaki zakon, država mora minimum godišnje da pomaže Zvezdu i Partizan sa četiri miliona evra. Mi ne znamo čiji su stadioni, stanje je jako loše. Imamo mlade igrače kojima bi cena bila tri puta veća da odigraju u našoj zemlji dve godine duže, a ne da ga prodaju sa 16 godina za bagatelu. Normalno, tu su krivi i roditelji, a nijedan klub nije toliko moćan da dete koje je talentovano zadrži. I onda kažu da je neki mladi igrač koštao 20 miliona, ali nije - on je koštao milion, dva, a ostalo su uzeli menadžeri. Premijer je jednom rekao da bolje mi da uzimamo te pare nego klubovi. Znači, država bi htela da se ugradi. Država treba da kontroliše te tokove novca, a ne da se ugrađuje. Vrlo se malo igrača stvara. I ako se stvore, vrlo brzo ih prodaju. Kad vidite koliko igrača iz Partizana danas igra po Evropi, mogli biste da sastavite tim za 16 najboljih u Ligi šampiona. Klubovi su toliko dužni da lako mogu da se zatvore. Duguju i Bogu - kaže Šole.
Boli ga, kako objašnjava, što se reprezentacija Srbije po treći put neće plasirati na veliko takmičenje.
-To nije minus Advokata ili igrača, to je minus muvanja iza njihovih leđa. U fudbalu sam 57 godina, nikada mi nije bilo jasno zašto država odstranjuje ljude pa se posle 10 godina isti ljudi vraćaju. Ne branim Toleta Karadžića, ali znam da on od fudbala nije uzeo banke. To tvrdim. Ali Karadžić je od svih ovih koji ga kritikuju uradio za naš fudbal najviše. Napravio je neke stadione, Fudbalsku kuću u Pazovi... A to što nismo pravci. Pa ne može Tole da igra. Zbog napada na njega fudbal je došao u situaciju da bude najprljaviji od rata do danas. Oštra borba se vodi na terenu, a ne van terena. Sve radimo lažno, nepošteno, ja nisam video nijedan napredak u nekoj sferi društva, sporta. Ne mogu da shvatim ni najnoviji slučaj, utakmicu sa Albanijom. Za to najviše krivim naše državne organe koji nisu sprečili to što se desilo. I iza onog incidenta u Đenovi je stajao napad na Karadžića a naš čuveni MUP nije znao ništa. Za Đenovu nisu našli krivce. Država treba da obezbedi utakmicu a ne Fudbalski savez Srbije - kaže Milutin Šoškić, koji je nedavno proglašen za počasnog građanina Voždovca i dobio nagradu za životno delo od Skupštine Beograda.
Izgubila se masovnost
- Ranije kad igraju Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk, to je bio praznik. Nije bio nacionalizma. Navijači su zajedno dolazili na utakmice, zajedno se vraćali, neki tužni, neki veseli, bez ikakvih uvreda. Mislim da je tada i država ozbiljnije stajala iza sporta. Bio je amaterizam, mi smo tada primali hranarine, ali smo imali i privilegije, dobijali smo državne stanove kao zaslužni pojedinci. Iz sporta su na taj način izlazili asovi. Međutim, danas je sužen krug, masovnost je mrtva - priča Šoškić.
Partizanove bebe
Šole je rođen je 31. decembra 1937. godine u selu Jablanica kod Peći. Drugi svetski rat je proveo u Pećkoj patrijaršiji sa majkom, braćom i sestrom, jer su im balisti spalili kuću. U Beograd dolazi 1947. godine, gde završava škole, i počinje da trenira, najpre u Zvezdi, a potom u Partizanu.
U klubu je kao igrač proveo 17 godina, a kao trener 18. Bio je kapiten u svim Partizanovim selekcijama, a za prvi tim odigrao je 379 utakmica. Kao član čuvene generacije „Partizanovih beba“ branio je u finalu Kupa evropskih šampiona, na briselskom stadionu Hejsel 1966, kada je Partizan izgubio 2:1 od Real Madrida. Na golu nacionalnog tima nasledio je Vladimira Bearu. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je 50 puta, igrao na Olimpijadi (zlato u Rimu 1960), evropskom i svetskom prvenstvu. Branio je 1965. za reprezentaciju sveta na londonskom Vembliju na proslavi sto godina Fudbalske federacije Engleske. Posle Partizana igrao je za nemački Keln, ali je u najboljoj formi dva puta doživeo lom noge i svojevoljno prekinuo igračku karijeru, prešavši na „klupu“.
Pet puta je kao igrač i trener bio učesnik Mondijala. U dva navrata bio je član stručnog štaba reprezentacije Jugoslavije. Ima ćerku, tri sina i petoro unučadi.
.jpg)
