Izvor: Blic, 13.Apr.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tresi Mesi
K kao krpenjača, F kao fudbal, L kao lopta i I kao igra. Živi još tamo na Englezovcu priča iz ‘56. kad je uličnu utakmicu ukrasio elegantni stranac.
Skakuće lopta po kaldrmi Krušedolske sve dok je sjajnokosi, znajući gde će da odskoči, oksfordom, preko leđa vrati na čelo, spusti niz grudi, prebaci s kolena do kolena dva-tri puta i uštopova na do perfekcionizma izglancanu cipelu. Stoji lopta, ne mrda. Klinci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << otvorenih usta podižu pogled. Bela elegantna košulja, zift crna zalizana kosa i pogled Elvisa. Jedan potez nogom, najviše dva, lopta u vazduhu, rame, glava, štop i novi uzdasi. Ništa više! Leti lopta kroz bajku. Posle smo, na osnovu priče, pokušavali da ponovimo potez, ali nam nije išlo. Ta uspomena iz detinjstva zasenjivaće kroz vreme i najlepše golove koje smo videli. Umetnost fudbala biće poistovećena sa onim sekundom majstorstva nepoznatog stranca koji više neće proći Vračarom. Naknadno ćemo saznati da se zvao Ferenc. Ferenc Puškaš.
Mator kao zemlja, celog veka tragam za dreserima lopte. I onda sam upoznao Božu Koprivicu, velikog filozofa igre i driblinga! Napisao je knjigu o sluhu i voleju, onda o Kišu, Borhesu i Maradoni i onu o najvećim driblerima, diskretno je prošarajući svojim uspomenama, a svakom majstoru pripisao jednu poetičnu definiciju driblinga. „Dribling je vaga krvi. Dribling je ringišpil u stopalu i kolenu. Najbolji dribling je dupli pas ili produžiti liniju na grčkoj vazi. Dribling je lični sekund mitologije. Dribling je pamet tela. Dribling ima srce dečaka."
Pamtim kako će taj Puškaš sa Di Stefanom pet puta uzastopno osvojiti Kup šampiona, tri puta sam uživo gledeo Pelea, video Metjusa, Kopu, Vukasa, Sivorija, Šekija, Garinču, Besta, Miloša, Euzebija, Krojfa, Maradonu, Platinija, Zidana, Ronalda, Kaku, Ronaldinja. Mnogo sam voleo Kantonu. Video sam mnogo, ali je privilegija ovog doba doživeti Mesija.
Rođen kad je svet pevao „La bambu" taj klinac je džigljao sa problemom hormona rasta. Sada ceo svet ima problem kako da ga obuzda na travi. Tresi Mesi! Lopta mu se zalepi za nogu i on dribla do večnosti i gola. Preduzimljiv pogotovo u najneizvesnijim trenucima za svoj tim. Neuhvatljiv. Njegov unutrašnji „džipies" bezgrešno stvara arabeske po terenu. Jači od nacrt(a)ne geometrije, sa fudbalom u kojem ima mesta za san. Iz lavirinta igre iznosi poteze koji ga čine neuporedivim. Uvek korak između haikua i sonetnog venca.
Na kontinentu koji u fudbalu gaji ratnike, fizikalce i robote, on je antipoda – umetnik vrele krvi sposoban da zadovolji glad puka i statistike. Znanje je enciklopedija fudbalske vrednosti. Svaki dribler smatra da je Ajnštajn za fudbal, ali matematika igre drugačije vrednuje vreme koje je stavljeno u prvi plan. Iz naučnog ukrštanja lopte i srca dobije se serijska proizvodnja, ali ulica i poljana još umeju da pošalju igrače. Mesi kao kula svetilja o koju pijani talasi taktike razbijaju svoje prepune čaše u paramparčad. Njegova jednostavnost je zbir svih komplikovanosti igre.
Golove stvara kroz nepodnošljivu lakoću igre. Svaki je efektan praznik na travi. Podseća na čoveka koji je u stanju da sve vidi unapred, gospodar discipline i strategije i ritma, ali i opuštenosti i prozračnosti, uz ostavljen prostor za realizaciju svoga dela slobode, svog dela sna. Da igra lopte. Iz takvog shvatanja fudbala, iz viška slobode i samospoznaje, sve je eksplodiralo ovog proleća. Bato, taj divni teror traje. U četiri dana pet komada, što Arsenalu što Realu. Bez obzira što dani vina i ruža na koncu „duvanskog druma" obično ne traju duže od sna jednog driblinga, divim se Mesiju, čuvaru dečjeg osmeha i gospodaru tajne. Kao Hamvašova maksima, Kleptonov solo, svod Bogorodičinog hrama, kao dubina Tarkovskovog kadra, lepršavost Zaharove, Brojgelova minucioznost, Koenov stih, kao sve besmrtno... to... tresi Mesi.
