Izvor: Blic, 12.Maj.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treća kruna Brazila
Posle dominacije grubijana - na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962, a naročito četiri godine kasnije u Engleskoj - usledio je deveti finalni turnir 1970. godine u Meksiku, koji je najpopularnijoj igri vratio izgubljenu lepotu, pružio novi šarm i probudio veru u napadački fudbal...
Titulu prvaka sveta osvojio je Brazil, po mnogima najbolji tim u istoriji fudbala - predvođen već vremešnim i nenadmašnim Peleom, ali i novim majstorima - Rivelinjom, Karlosom Albertom, Klodoaldom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Žersonom, Žairzinjom, Tostaom... Sve zvezde ukomponovao je selektor Mario Lobo Zagalo, koji je Pelea bukvalno namolio da opet obuče nacionalni dres sa brojem 10, pošto se kralj fudbala, u znak protesta protiv „prljave igre u Londonu", zakleo da se nikada više neće pojaviti na finalnom turniru Svetskog kupa...
Na sreću po fudbal, došao je u Meksiko Siti i iz njega se u Rio vratio kao trostruki prvak sveta (1958, 1962. i 1970)! Brazilu je u trajno vlasništvo pripala i malerozna „Zlatna boginja", koja je posle krađe u Londonu opet nestala... Desilo se to 1983. godine - pehar je ukraden naočigled dvojice razoružanih policajaca koji su ga obezbeđivali u trofejnoj sali Fudbalske federacije Brazila. S preda je bio obezbeđen neprobojnim staklom, ali ga je „s leđa čuvala najobičnija daska"?! Provalnici su je lako razvalili polugom i pod miškom odneli skoro četiri kilograma suvog zlata! Brazilci su bili očajni, a nekakvu utehu pronašli su u kopiji koju je izradio izvesni Estman Kodak. Godinu dana kasnije, predsednik Brazila je lično pokazao naciji da je „Zlatna boginja" opet njihova...
Svetski kup u Meksiku ostao je upamćen i po novoj, savremenoj tehnoligiji TV slike u boji, a posebno je bila upečatljiva ceremonija svečanog otvaranja... Pre meča Meksika i Sovjetskog Saveza (0:0), 31. maja 1970. pred 107.000 gledalaca, u vazduh je pušteno 50.000 raznobojnih balona. Posle staromodnih crno-belih tonova, svet je konačno počeo da se raduje bojama svih fudbalskih nacija.
Kroz kvalifikacije je prošlo čak 75 zemalja, a plasman na završni turnir izborili su: Belgijanci, Bugari, Čehoslovaci, Italijani, Izraelci, Marokanci, Nemci, Rumuni, Peruanci, Sovjeti, Šveđani, Brazilci, Urugvajci i Salvadorci. Direktni učesnici bili su prvaci Englezi i domaćini Meksikanci.
Jugoslavija, kao zvanični vicešampion Evrope iz Rima 1968, nije uspela da pronađe put do Meksika pošto je poražena i od Belgije na „Hejselu" (3:0) i od Španije u Barseloni (2:1). U revanšu, u Beogradu, tim saveznog kapitena Rajka Mitića nije uspeo da se revanšira Špancima: bilo je oproštajnih i razočaravajućih - 0:0!
Još jedan detalj našao je svoje mesto u analima FIFA svetskih prvenstava... U kvalifikacijama, voljom žreba, spojeni su El Salvador i Honduras, dve zemlje koje su uveliko vodile spor zbog agrarne reforme... Naime, netrpeljivost je rasla još od prve decenije 20. veka, a uzrok je bila migracija stanovništva iz prenaseljenog El Salvadora u pusti Honduras.. Okidač je pritisnut baš tokom juna 1969. jer su u rasponu od nepune tri nedelje odigrana dva meča, pa onda i majstorica u Meksiko Sitiju. Iako pravi uzroci sukoba nemaju direktne veze s fudbalom, ovaj rat, koji je trajao bezmalo čitav mesec i odneo oko 3.000 žrtava, ostaće u popularnoj istoriji upamćen kao - „fudbalski rat".
Sad, najzad, fudbal kroz igru... Pedantna statistika novinarskog svedoka Miše Vasiljevića zabeležila je da su u prvoj finalnoj grupi Sovjeti i Meksikanci bili uspešniji od ambicioznih Belgijanaca zahvaljujući boljoj gol-razlici. U drugoj, Italijani su bili najbolji i već tada najavili šampionske ambicije. Urugvajci su se progurali u četvrtfinale ispred Šveđana zahvaljujući samo jednom golu. U trećoj grupi nije bilo dileme: Brazilci i Englezi su za klasu bili bolji od Rumuna i Čehoslovaka. U četvrtoj su dominirali Nemci, ali je sve iznenadio plasman Peruanaca jer su Bugari doveli u Meksiko vrlo jak tim.
Urugvajci su u četvrtfinalu eliminisali Sovjete (1:0), Brazilci lako pobedili Peruance (4:2), a Italijani su protiv Meksikanaca (4:1) potvrdili svoju značajnu ulogu. Nemci i Englezi su, kao u londonskom finalu 1966, igrali punih 120 minuta - pobedili su Nemci (3:2) odlučujućim golom ubitačnog Gerda Milera. U polufinalu sve poslastice: Brazil se osvetio Urugvajcima (3:1), a Italijani su u produžetku slomili Nemce (4:3), golom Đanija Rivere u 111. minutu!
I finale je zaista bilo spektakularno: golovima Pelea, Žersona, Žairzinja i Karlosa Alberta, Brazil je osvojio treću svetsku krunu, uz počasni gol Italijana Boninsenja i za konačnih - 4:1!
Pele je u istoriju prenet na ramenima saigrača i ta slika ostaće najupečatljiviji kadar sa bravuroznog Svetskog kupa u Meksiku 1970...
SUTRA: NEMAČKA 1974.
