Izvor: Politika, 17.Nov.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tim, a ne imena
Dok reprezentacija bude skup dobrih fudbalera, a ne uigran sastav prolazićemo kao i dosad. – Dok tražimo da i setva i žetva budu u isto vreme neće biti sočnih plodova
Menjale su se države koje su naši fudbaleri predstavljali, ali reprezentacija se još nije izlečila od nekih dečjih bolesti. Na primer, nikako da stvorimo standardan tim za duže vreme.
Umesto toga naši selektori su uglavnom poverenje poklanjali zvučnim imenima i onima koji su trenutno u formi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Razume se, neke asove nad asovima (od Blagoja Marjanovića do Nemanje Vidića) samo je viša sila mogla da izbaci iz reprezentacije, ali fudbal je, ipak, ekipni sport i tu treba svaka linija da funkcioniše besprekorno, a ne samo da je pojedinac veliki igrač.
Dobri kad je muka, a posle…
Za naš fudbal je svet čuo u Montevideu 1930. Na Prvo svetsko prvenstvo je otišlo prinudno izdanje reprezentacije i mada je tamo načinjen podvig nad podvizima (plasman u polufinale) ta ekipa (Jakšić –Ivković, Mihajlović – Arsenijević, Stefanović, Đokić – Tirnanić, B. Marjanović, Bek, Vujadinović, Sekulić) nikada više nije zaigrala zajedno.
Odlazak u Južnu Ameriku bojkotovali su hrvatski klubovi, a kada se reprezentacija vratila ovenčana slavom, onda su njihovi igrači vraćeni u državni tim. „Urugvajci” su bili dobri kad je bila muka, a posle su nađeni bolji...
Jedan od najčuvenijih jugoslovenskih timova je takozvani Olimpijski. To je onaj koji je 1952. u Tampereu u epskom dvoboju savladao Sovjetski Savez u jeku sukoba Tito – Staljin.
Decenijama posle toga se napamet deklamovao taj tim (Beara – Stanković, Crnković – Z. Čajkovski, Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec). A on je samo još jednom, neposredno po povratku iz Finske, zaigrao u tom sastavu i to na prijateljskoj utakmici.
Na Evropskom prvenstvu u Italiji 1968. naš tim je oborio na obe plećke svetske prvake Engleze, iako su njihove broje branile takve svetske zvezde kao što su Čarlton, Mur, Benks, Bol, Hant, Piters… Ali, ni taj sastav (I. Pantelić – Fazlagić, Damjanović – Pavlović, Paunović, Holcer – Petković, Osim, V. Musemić, Trivić, Džajić) nije stekao poverenje na duže staze.
Uvek su nalažena pojačanja i, kao po nepisanom pravilu, rezultati su bili slabiji od onog polaznog.
Svi veliki timovi, bilo reprezentacije ili klupski sastavi, bili su standardni, uigrani i uz neophodne popune, ali igračima koji su već bili u ekipi kao rezerve, postizali svoje najbolje rezultate.
Da ne idemo daleko. Niški Radnički je od prosečnog jugoslovenskog prvoligaša s timom čija se okosnica nije menjala nekoliko sezona, stigao do zapaženog učesnika Kupa Uefe (polufinalista 1982).
Da ne govorimo o Partizanovim bebama, trostrukim uzastopnim šampionima Jugoslavije (1961-1963) pod Bobekovim vođstvom, kasnije i evropskim vicešampionima (1966), ili Miljanićevoj Crvenoj zvezdi, koja je za četiri godine (1968-1971) osvojila po tri prvenstva i tri kupa i stigla u polufinale Kupa šampiona (1971). Ni u jednom, ni u drugom timu nije bilo igrača koji su kao zvezde prelaznog roka došli među „crno-bele” ili „crveno-bele”. I ni za koga nije bila tajna u kom sastavu će igrati.
Svetski prvak bez najveće svetske zvezde
Selektoru, koji nema podršku saveza, najlakše je da reprezentaciju sastavlja po imenima. Što su ona zvučnija, to je njemu alibi jači.
Kod nas je nezamislivo da neko bude toliko hrabar kao što je bio Eme Žake i da iz reprezentacije izostavi najveće asove. Francuski selektor se odrekao Kantone, koji je tada bio i najsjajnija svetska zvezda, i Žinole. Ali, procenio je da će oni smetati Zidanu i njegovoj generaciji i posle početnih teškoća Francuska je postala i svetski prvak (1998), a onda i evropski (2000).
Uigrana ekipa, s mladim igračima za koje je reprezentacija životna šansa, planski vođena, bez pritiska da je svaka naredna utakmica istorijska, može da postigne mnogo više od tima sastavljenog od vrhunskih fudbalera, ali skupljenih s koca i konopca uoči meča.
Kao predsednik saveza Miljanić je zaštitio selektora posle posrtanja na početku mandata. Sačuvan je i tim i ma koliko u to vreme prigovarali Osimu da gura svoje Sarajlije taj tim je 1990. bio na pragu polufinala Svetskog prvenstva, a ko zna dokle bi stigao na Evropskom prvenstvu 1992. da iz političkih razloga nije sprečen da se tada pojavi u Švedskoj.
Posle toga više nije bilo kontinuiteta. Nijedan selektor nije dobio priliku da i u narednom ciklusu vodi reprezentaciju. U takvim okolnostima o setvi, čiji će se plodovi ubirati kroz nekoliko godina nije moglo biti ni reči.
Teško je zamisliti da će sada doći neko pred kojim će kao zadatak biti postavljeno: Svetsko prvenstvo 2018. ili bar Evropsko prvenstvo 2016.
Ivan Cvetković
objavljeno: 18.11.2011.
