Izvor: Politika, 22.Avg.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve se vrti oko novca
Ocena o krizi se u stvari najviše odnosi na sportove koje i najviše volimo, fudbal i košarku
Ocena o krizi se ne odnosi na sve kolektivne sportove jer rukometaši su vicešampioni Evrope, odbojkaši i odbojkašice su osvojili evropska prvenstva, naša vaterpolo reprezentacija je već dugo među tri najbolje na svetu. Ocena o krizi se u stvari najviše odnosi na sportove koje i najviše volimo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fudbal i košarku.
Mi smo navikli u vreme kada je bila stara Jugoslavija da u fudbalu imamo dobre igrače, timove i reprezentaciju. Tadašnji propis FSJ je zabranjivao odlazak fudbalera u inostranstvo pre 28. godine. Klubovi su zato bili u mogućnosti da stvaraju igrače i tim, da igraju kvalitetniji fudbal i budu duže na evropskoj sceni.
To sada nije slučaj jer propisi UEFE dozvoljavaju igračima da idu u inostranstvo onog momenta kad im istekne ugovor, bez obzira na godine starosti. Zato našu najtalentovaniju decu uzimaju strani klubovi, a i opšti je trend odlaska tako da napolje odlaze i dobri treneri. Tu i nastaje problem jer najbolje se uči pored dobrih igrača i dobrih trenera. Sadašnje generacije fudbalera su u tom smislu hendikepirane jer lakše je bilo nama kada smo imali trenere kao što su Miljanić, Boškov, Ivić, Stanković, Ribar, Rebac... trenere koji su bili po osam (Miljanić), ili šest (Ivić) godina u jednom klubu. Danas se treneri zadržavaju proseku godinu dana.
Drugo, većina zemalja u Evropi je bogatija od nas. Mi smo prošli fazu raspada zemlje, uništena nam je infrastruktura, država je bez novca i uglavnom ne može ili može vrlo malo finansijski da pomaže sportske klubove. Zato su nam potrebni bogati pojedinci i kompanije, ali pitanje je da li ovde uopšte postoje ljudi koji raspolažu novcem a hoće da ulože u sport, kao što to radi Abramovič u Čelsiju , ili Ahmetov u Šahtjoru. To su veoma bogati ljudi kojima je vlasništvo velikih klubova reklama i imidž i deo njihove poslovne strategije.
Kod nas toga nema, a država i da hoće ne može da pomaže sport jer nema ni za hleb narodu.
Izlaz iz ove krize sporta je: preživeti dok ne dođe neko bolje vreme i dok ne budu stvoreni bolji uslovi od sadašnjih. Preživeti, to znači ne propadati još više, održavati bar postojeći kvalitet sporta, nastojati da talentovana deca ovde odigraju koju godinu više da bi postali bolji igrači i samim tim i bolji njihovi klubovi koji će napraviti neki korak više u Evropi. A i kad ta deca odlaze u inostranstvo iz uspešnijih naših klubova cena će im biti veća pa će i klubovi imati veću finansijsku korist. I ako naši klubovi budu imali više uspeha u evropskim takmičenjima onda će se već neko naći i da im finansijski pomogne. Jer zašto bi neko ulagao, kao i u biznisu, u nešto što donosi gubitke a ne profit. U sportu su trofeji profit: ulagaćete u nekoga ko je šampion i ko će da prođe dva-tri kruga takmičenja u Evropi.
A država mora da napravi strategiju šta hoće od sporta, da odredi prioritete, i da u odnosu na to eventualno pomaže iz budžeta ili preko sponzora, kao što ruska firma Gasprom, koja je u poslovnom odnosu sa državom, sada učestvuje u tome.
Sve se, dakle, vrti oko novca. Da je neki klub u finansijskom plusu on bi imao i bolje trenere i bolje igrače, a bez novca nema ničega od toga. Tako je danas, za razliku od nekih prošlih vremena, kada smo imali bolje uslove za rad i kada je država ulagala i pomagala. Tada su o nama govorili kao o ,,evropskom Brazilu”, a danas su svi u odnosu na nas ,,Brazil”.
Bivši fudbalski reprezentativac
Dušan Savić
objavljeno: 23.08.2012.
Pogledaj vesti o: Vaterpolo
