Izvor: RTS, 14.Okt.2011, 03:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski fudbalski brodolomi
Fudbaleri Srbije su porazom od Slovenije ponovo razočarali naciju neplasiravši se na Evropsko prvenstvo. Novi brodolom reprezentacije je samo poslednji u dugom nizu razočarenja. Ko se seća katastrofe na EP 2000 godine, kvalifikacionih poraza od Azerbejdžana i Kazahstana, tragedije protiv Argentine 2006. godine, možda mu poslednji rezultati i neće teško pasti.
Od evropskih Brazilaca preko evropskih >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Italijana do evropskog začelja, od snova o polufinalima i finalima velikih takmičenja do teških razočarenja, ne pamti se da je u istoriji srpskog sporta bilo koja reprezentacija, osim fudbalske, toliko istrošila emocije navijača.
Kada smo 1998. godine na Svetskom prvenstvu u Francuskoj ispali u osmini finala od Holandije u produžecima, cela nacija je bila razočarana i doživela to kao veliki neuspeh. Od generacije Piksija, Mijata, Deje, Juge, Mihe i ostalih očekivalo se bar polufinale Mundijala. Nešto više od decenije kasnije videli smo koliko su ti naši snovi bili nerealni.
Dakle osmina finala Mundijala u Francuskoj doživljen je kao prvi brodolom iako nas je od četvrtfinala delila prečka, onu koju je Mijat pogodio iz penala. Taktika tadašnjeg selektora Slobodana Santrača je kritikovana, igračima se zameralo da nisu pokazali maksimum, ni ne sluteći kakve muke čekaju nacionalni tim u narednim godinama.
Posle tog prvog velikog takmičenja od raspada stare Jugoslavije ubrzo su počele kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2000. godine u Holandiji i Belgiji. Milan Živadinović je kratko bio na klupi reprezentacije a nacionalni tim je preuzeo Vujadin Boškov koji je možda bio i najglasniji u kritici postignutog rezultata na prethodnom Mundijalu.
U grupi prava poslastica, Hrvatska, a pored nje reprezentacije Makedonije, Irske i Malte. Kvalifikacije su odigrane u posebnoj atmosferi, počele su pre bombardovanja, a nastavile su se posle.
Prvi derbi meč sa Hrvatskom na Marakani, koji je bio odložen zbog bombardovanja, odigran je u avgustu 1999. godine. Iako se očekivalo da će sevati varnice, utakmica je ostala upamćena samo po nestanku struje na stadionu.
Presudnu utakmicu za plasman na prvenstvo reprezentacija je igrala u Zagrebu. I tada se sećamo neverovatnog meča, gde su u paklenoj atmosferi na Maksimiru naši fudbaleri odigrali 2:2, kao i neverovatnog poteza Bate Mirkovića koji je zaradio crveni karton kada je Roberta Jarnija uhvatio za "međunožje". Tanka linija je delila tad Mirkovića od heroja do tragičara, jer da smo izgubili, veliki deo krivice bi bio na njemu. Ali nismo izgubili, igrali smo hrabro, a imali smo i sreće.
I dalje se pamti slavlje te noći na ulicama Beograda i ostalih srpskih gradova, verovatno najveće kada je u pitanju proslava uspeha fudbalera. Da su navijači znali šta im igrači spremaju na predstojećem takmičenju, verovatno bi se pokajali što smo se uopšte plasirali.
Na tom Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji Srbija je bila u grupi sa Slovenijom, Španijom i Norveškom. Naše predstave na tom prvenstvu u najmanju ruku bile su ekscentrične. Prvo je tadašnji selektor Vujadin Boškov davao bizarne izjave koje su dosegle status urbanih legendi.
Da nešto u reprezentaciji ne štima videlo se već na prvom meču protiv Slovenije. Do 60. minuta naš nacionalni tim je primio tri gola, dok je Mihajlović zaradio crveni karton. Kada se u nastavku meča očekivao totalni potop, reprezentacija se budi i postiže tri pogotka za konačnih 3:3.
Siguran prolaz u četvrtfinale donela nam je minimalna pobeda nad Norveškom u drugom kolu, ali ta utakmica je ostala upamćena po crvenom kartonu koji je dobio, tada još mladi Mateja Kežman. Srpski napadač je isključen zbog nepotrebnog oštrog starta tek pošto je ušao u igru sa klupe, tako da je blizu da uđe na listu negativnih rekorda na šampionatima po brzini kojom je pocrveneo.
Ništa manje uzbudljiv nije bio ni treći susret, protiv Španije. U neverovatnom meču naš nacionalni tim je imao triputa prednost, isto toliko puta Španci su stizali, da bi pobedonosni pogodak postigli u šestom minutu produžetka. Treba ipak pomenuti da je sudija itekako kumovao porazu naše reprezentacije, između ostalog i zbog nepostojećeg penala koji je dosudio protivniku u finišu meča.
Posle toga dolazi jedna od najgorih utakmica naše reprezentacije na evropskim prvenstvima. Četvrtfinale protiv Holandije bila je prilika da im se osvetimo za eliminaciju dve godine ranije na Mundijalu. Na konstataciju jednog od holandskih fudbalera da će Jugoslavija primiti pet golova, selektor Boškov je šeretski prokomentarisao: "Bolje pet nego šest". I to je tačno, ali problem je što smo na toj utakmici primili šest golova, a kako smo igrali, mogli smo još toliko.
Gol Ivice Kralja bušili su Klajvert tri puta, Overmars dva puta, jednom je našu mrežu zatresao naš fudbaler, Govedarica, dok je jedini pogodak za Jugoslaviju dao Savo Milošević u zaustavnom vremenu. Dakle drugi brodolom naše rešrezentacije završio se sa porazom od Holandije u četvrtfinalu od 6:1.
Pognutih glava vratili smo se sa Evropskog prvenstva, pokušavajući da zaboravimo sraman poraz u četvrtfinalu, ali na redu su već došle kvalifikacije za naredni Mundijal, ovoga puta u Japanu i Južnoj Koreji.
Tim je posle Boškova preuzeo Ilija Petković koji je dobio prva dva kvalifikaciona meča, zatim se desio 5. oktobar i smena Miloševića, zbog koje je odložen meč sa Rusijom. U međuvremenu, posle nerazjašnjenih okolnosti Petković napušta klupu nacionalnog tima, a ulogu trenera uzima Milovan Đorić. Njegove trenerske bravure na meču protiv Rusije na Marakani verovatno će ući u fudbalske trenerske udžbenike pod naslovom "Kako ne treba voditi ekipu".
Prethodno je popularni Bata Đora vodio reprezentaciju do dva remija, protiv Slovenije u gostima i Švajcarske kući. Na red je došao meč sa Rusijom, gde je "zbornaja" golom iz mrtvog ugla došla do vođstva. Ipak nije to ono najčudnije na toj utakmici. Poznate Đorićeve izmene gde je izvlačio napadače i ubacivao fudbalere sredine terena u situaciji u kojoj ekipa juri rezultat ni danas nikom nisu jasne. Kakav je odnos igrača prema selektoru bio najbolje govori slika sa tog meča kada su Mateja Kežman i Goran Drulić na sred utakmice ustali sa klupe i otišli u svlačionicu.
Ove neuspešne kvalifikacije je završila trenerska trojka sastavljena od Vujadina Boškova, Dejana Savićevića i Ivana Čurkovića. Iako smo na kraju ipak imali šansu da pobedom nad Slovenijom u poslednjem meču odemo bar u baraž, "zmajčeki" su na stadionu JNA uspeli da izvuku remi 1:1 i da se plasiraju na takmičenje. Tako se završio treći brodolom naše reprezentacije.
Prvi Mundijal na azijskom kontinentu srpski navijači su gladali putem malih ekrana, uvereni da je i za nas bilo mesta tamo, ali da samo nismo imali dovoljno sreće. Nadali smo se da propušteno možemo nadoknaditi već u narednim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugalu koje je na programu bilo 2004. godine. Slavna čileanska generacija se skoro sasvim povukla, na red su došli neki novi klinci da pokažu da je fudbal u našoj zemlji još uvek na vrhunskom nivou.
U grupi sa Italijom, Finskom, Velsom i Azerbejdžanom očekivali smo lagano osvajanje bar drugog mesta. Sve što se ranije ružno dešavalo brzo je zaboravljeno, više se nismo takmičili kao Jugoslavija, sada smo bili Srbija i Crna Gora, tim je preuzeo Dejan Savićević, i to mu je bio prvi trenerski posao u karijeri, sve ove činjenice nekako su ulile novu nadu navijačima.
Remi na startu sa Italijanima nam je dao krila, ali veoma brzo usledilo je surovo prizemljenje. Pucanje mita o nama kao evropskim Brazilcima dogodio se na utakmici trećeg kola kvalifikacija u Podgorici gde su naši reprezentativci dočekali Azerbejdžance. Pitanje pobednika se nije postavljalo, jedina dilema je bila sa koliko golova u mreži ćemo ispratiti protivnika.
Ispratili smo ih sa dva pogotka, ali u toj našoj aroganciji zaboravili smo da i, na papiru slab, protivnik može da napadne. To nam je postalo jasno tek kada je, i pored našeg vođstva od 2:0, Gurbanov dva puta zatresao našu mrežu za konačnih 2:2. Gurbanov je posle ovog podviga postao nacionalni heroj Azerbejdžana, dok su svi koji su naši reprezentativci koji nastupali na tom meču stavljeni na stub srama.
Neizlečene rane sa prethodnih takmičenja su se otvorile, samopouzdanje je poljuljano, ali tadašnji reprezentativci su nas uveravali da je to samo jedan loš dan na koji svako, pa i oni, imaju pravo.
Novi loš dan nacionalni tim je imao u Finskoj, koja nas je ponizila sa 3:0. Sunovrat na tom meču je počeo još u prvom poluvremenu kada smo pored dva primljena gola ostali bez Siniše Mihajlovića, koji je dobio crveni karton.
Ipak, šansu za popravni su imali u Bakuu gde smo trebali da se u kvalifikacionu trku vratimo osvetom nad Azerbejdžanom. Ali i odatle su se naši "osvetnici" vratili pognutih glava, izgubivši utakmicu rezultatom 2:1. Opet su za nas bili pogubni Gurbanov, kome se pridružio Ismailov. Neverovatno zvuči činjenica da smo i na ovoj utakmici imali prednost, golom Boškovića u 27. minutu, ali smo meč izgubili od 88. minuta pa na dalje.
Iako smo od Holandije primili šest golova smatra se da je poraz od Azerbejdžana bio najteži u našoj novijoj fudbalskoj istoriji. Na drugoj strani Azerbejdžancma je to bila prva zvanična pobeda u istoriji.
Zanimljivo je i kako je tadašnji selektor Savićević podneo poraz. On je posle drugog gola Azerbejdžana napustio ekipu i otišao u svlačionicu. Jasno je bilo da je to poslednji meč popularnog "genija" na klupi nacionalnog tima, koji je tu doživeo četvrti brodolom u novijoj fudbalskoj istoriji.
Uskoro nastavak....
