Izvor: Politika, 21.Jun.2015, 22:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija živi fudbalsku bajku
Trijumf na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina najveći je uspeh u najpopularnijem sportu od osamostaljenja države. – Preko trnja do zvezda i knjige besmrtnih. – Na sedam utakmica naši reprezentativci odigrali 155 minuta više
Srbija nastavlja da živi svoju fudbalsku bajku, od njenog osamostaljenja najlepšu. Generacija 1995 je napravila istinski podvig i otvorila novu, do sada moguću samo u mašti, zlatnu stranicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fudbalske istorije. Postala je prvak sveta i ostvarila najlepše dečačke snove. U finalu jubilarnog 20. „mundijalita“, u Oklandu, posle produžetaka pobedila je veliki Brazil s 2:1 (1:1, 0:0). S obzirom na reputaciju i pozicije koje srpski i brazilski fudbal imaju i zauzimaju u svetu, ovaj uspeh je zaista senzacionalan, jer kao što je za „Politiku“ kazao legendarni as Partizana i Reala iz Madrida Predrag Mijatović, član „zlatnih Čileanaca“, veličanstven uspeh bio je i sam plasman na Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu.
I dalje je nezamislivo da su glavne odlike naše reprezentacije: jedinstvo, upornost i istrajnost, ogromna želja, borbenost i požrtvovanje, taktički veoma organizovana, mudra i disciplinovana igra sa suštinskim opredeljenjem da što je moguće češće treba napasti rivala. Pri tome ni jednog trenutka nije zapostavljena kvalitetna odbrana, na čelu s kapitenom i zvanično najboljim golmanom Svetskog prvenstva Predragom Rajkovićem. Vezisti su „preorali“ svaki deo terena, bez obzira da li su u pozadini zaustavljali protivničke atake ili su gradili naše juriše i ugrožavali njegovu mrežu. Do pobeda su dolazili s mnogo uloženog truda i s mnogo prolivenog znoja, ali u svakom duelu potpuno zasluženo. Za sve prikazano bili su nagrađeni i srećom. Na kraju, zabeležili su fenomenalan bilans: pet pobeda, jedan remi (uz trijumf boljim izvođenjem jedanaesteraca) i jedan poraz. Dali su deset, a primili četiri gola i osvojili na ovom turniru najviše bodova – 16.
Svi fudbaleri odreda, koje je na daleki „početak“ sveta poveo selektor Veljko Paunović, zaslužni su za neverovatan, čudesan trijumf, bez obzira koliko su vremena proveli na terenima „Otago“ stadiona u Danidinu (četiri utakmice) i „Nort Harbur“ u Oklandu (završna tri meča).
A, nije bilo nimalo lako. Prošli su put od trnja do zvezda i upisali se u knjigu besmrtnih. Srbija se voljom žreba našla u D grupi, koja je zbog svog sastava s punim pravom nazvana „grupa smrti“. Već na startu rival naših mladića bio je vicešampion sveta Urugvaj. I mada su prikazali izvanrednu igru, isključivo zbog slabe realizacije i jednog kiksa u odbrani, iako bolji od „Urusa“ pretrpeli su minimalan poraz od 1:0. Mnogi su tada posumnjali u kvalitet selekcije i osuli drvlje i kamenje na one retke koji su još tada najavljivali čudo, a među kojima je bio i naš list. Govorili su da se pravdamo kako nama stalno nedostaje sreća i kako nepravedno hvalimo momke, kao da je u pitanju još jedna „prosečna“ generacija.
Kada je u drugom kolu, opet nakon odlične partije, glatko savladan izvanredni Mali s 2:0, broj sumnjičavih je počeo da se smanjuje, ali i dalje nije bilo previše „vernika“. Jer, po njima, „pala“ je tamo neka afrička selekcija. Trijumf nad Meksikom, takođe s 2:0, zaintrigirao je srpsku javnost. S njim je osvojeno i prvo mesto u grupi, ali je više od toga radovalo je izdanje Paunovićevih izabranika.
Komšijski derbi s Mađarima, naši su rešili u svoju korist po nemačkom receptu – u finišu. Izjednačili su u prvom minutu nadoknade vremena, a do ulaska među osam najboljih na svetu došli su „augentalerovskim“ autogolom Atile Talabera u finišu drugog produžetka. Ulazak u četvrtfinale zavredeo je pažnju, naročito zato što je suparnik bila Amerika. I opet je viđena velika borba, opet je igrano više od dva sata, a odluku o pobedniku doneli su jedanaesterci. Tri puta smo sticali prednost, da bi „tek“ četvrti put presudio Nemanja Maksimović u devetoj seriji, nakon što je Rajković odbranio udarac Rekveha.
Plasman u polufinale zainteresovao je mnoge i prvi put kod mnogih podgrejao nadu da je čudo ipak moguće, naročito jer je rival bio poznanik iz takmičenja po grupama – Mali. Tipično našem mentalitetu, počelo se sa omalovažavanjem neatraktivnog protivnika, koji su se na kraju turnira okitili bronzanim odličjem, a oba poraza na takmičenju doživeli su samo od Srbije. Ko je gledao susret mogao je da se uveri da Malijci nisu zalutali među najbolje selekcije sveta. Zasluženo su izborili produžetke. Ipak, posle veoma teške i iscrpljujuće borbe i taktičke i fizičke, naši su slavili s 2:1 i postali „izazivači“ petostrukom svetskom prvaku, koji u svojim vitrinama ima rekordnih 12 medalja (pet zlata, četiri srebra računajući i ovo i tri bronze).
U finalu se desilo „čudo“. Srbija je nadmudrila Brazil i osvojila šampionski pehar. Četvrti put zaredom morali su naši momci da igraju više od dva sata, tako da su u sedam utakmica odigrali ukupno 120 minuta više od „regularnog“ vremena. Ako ovome dodamo i 35 minuta sudijske nadoknade izgubljenog vremena u svim susretima, dolazimo do „prekomernih“ 155 minuta.
I ovi podaci su, bar, za rubriku „Verovali ili ne“. A sve vreme, kroz takmičenje poslovično smireni selektor Veljko Paunović je pričao kako „nismo rekli svoju poslednju reč“ i da „imamo još šta da kažemo“. Navodio je, zajedno sa svojim izabranicima, da su došli po trofej i da su za njega potpuno spremni. Svesni svog potencijala i visokog kvaliteta isticali su poštovanje prema svakom protivniku i svojim ponašanjem sticali simpatije Novozelanđana. I tiho, gotovo nečujno, korak po korak, iz utakmice u utakmicu išli su do zlata i na kraju doneli veliku radost svojoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu.
Srbija ima čime da se ponosi i na to, svakako, ima puno prava. Nadajmo se da će ovaj ogroman uspeh – do sada najveći, predstavljati snažan zamajac za sve koji rade u srpskom fudbalu i da će doneti korenite promene na svim nivoima i u svim segmentima shvatanja, organizacije i rada najpopularnijeg sporta.
Doček šampiona u 20 časova
Svetski šampioni u naši prestonicu stižu oko 8 sati. Planirano je da sa aerodroma odu u Sportski centar FSS, a odatle će na plato i terasu Skupštine grada, gde je zakazan svečani doček od 20 časova.
