Izvor: Sportske.net, 06.Sep.2017, 14:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija - O loženju i posledicama

Dočekali smo. Vidite, mi nismo Brazilci, jednostavno, nismo talentovani za fudbal, nismo ni Nemci, kod nas plan ne zavisi od ideje, već od toga ko ga pravi i sprovodi, što nije isto. Istina je da smo ličili svojevremeno na Argentince, društvo nasilja u kome barabe iza gola upravljaju klubovima, dok se nacija neumereno loži bez pokrića. Kad ovo kažem, ne mislim na kvalitet igrača, ne postoji Argentinac koji loše igra fudbal, ili barem ume da se pretvara da je tako, ali gotovo redovno (Maradonu ne računam, to ne možeš da ukalupiš u kategoriju), njihovi timovi su slabiji od pojedinačnog kvaliteta igrača. I to je bio specijalitet Srbije na nekom srednjem nivou fudbalske klase, imali smo svakako fudbalere koji te teraju da balaviš maštajući o uspehu, ali gotovo nikada pristojnu ekipu. Pod tim podrazumevam i cilj i neku vrstu rešenosti da se potpišeš ispod svojih dela i da te ne bude sramota. Jasno, nisu ovi momci bogati patriciji koji vreme prekraćuju diveći se umetnosti i čitajući Džojsa (mada sam očekivao od Mitra da izvadi "Dablince" i proba da ukrade još dva minuta kada je izlazio sa terena), ali su sinoć izgledali kao ljudi sa nekim planom, i to onim koji ne uključuje privatni let kako bi se što brže dočepali svog habitata, odnosno splava. O Muslinu neću, dovoljno sam rekao na početku čitave priče kada je preuzeo reprezentaciju, što je čovek tiši i ozbiljniji, moje poverenje je veće. Nama ne trebaju čopori koje predvode lavovi, već dreseri i to oni što su već ulazili u kavez, niko ne treba da se obučava na toj klupi. Eksperimenti sa reprezentacijom završe tako što eksplodiraju u lice, kao entuzijastičnom i neiskusnom bombašu samoubici. Ima i veze sa kvalitetom rivala, o tome sam vam pričao dok ste se ono oduševljavali Velsovima i Islandima ovog sveta, doduše, Austrija se pokazala kao veća Srbija od nekadašnje Srbije, izgleda da sam potcenio melting pot i balkansko seme nekadašnje dvojne, Kaiserlich und Königlich monarhije. Ali, više ima veze sa nama samima, dok potcenjujete Republiku Irsku, malo okrenite glavu ka istoku i spomen obeležjima srpskog fudbala po Kazahstanima, Azerbejdžanima i Jermenijama, neće biti da mi imamo pravo da ocenjujemo bilo čiju kakvoću, ne postoji bivša sovjetska republika u kojoj se nismo blamirali. Ovoga puta je to izostalo, zbog toga smo blizu Rusije, imaćemo dve utakmice kod kuće u oktobru (verujte da hoćemo), za tri boda i plasman. I tu ćemo da se vratimo na onu poruku od pre godinu dana, kada je savez tražio jedinstvo, da ne kažem sabornost. Tada sam napisao, ne treba nam to, niti je to kredit koji dajemo, okupiće nas uspeh i to je jedini put. Kult se, suprotno verovanju ovdašnjem, gradi delima, nikako rečima, Sloveni su prečesto u svojoj istoriji umesto gledanja u opipljive toteme, podizali pogled ka nebu. Zato su tako i prolazili, fudbal je samo jedna od stvari u kojoj je ova teorija dobila potvrdu. Pravo pitanje je, a šta ćemo kad pobedimo? U stvari, to je najvažnije, kada se to desilo pre osam godina, mi smo izašli gori i moralno osakaćeni, umesto da nas uspeh oplemeni. Počeli smo prvo da lažemo da je uspeh da pobediš slučajno Nemačku i ne plasiraš se pored Gane i Australije, sve što je usledilo posle, samo je niz prečica za samopovređivanje. Tu šansu nismo iskoristili, jer ponoviću, prvo smo išli da šibicarimo u Južnu Afriku umesto da igramo fudbal, osam godina nam je bilo potrebno da izađemo iz tog kruga nedostojnih. Šta će nam doneti plasman? Novac? Bačen je, ako se ne uloži u proizvodnju, odnosno infrastrukturu i masovnost. Prestiž? To se troši kao sapun, vrediš koliko i poslednja predstava. Prodaju igrača? Mi ionako izvozimo odavno decu kao sirovinu ili u najboljem slučaju polugotov proizvod. O drugome se radi. Ovo je prilika da savez obuzda Partizan i Zvezdu, da ih upristoji, da ih oduči od želje da upravljaju u srpskom fudbalu, jer ovo nije komesarska 1945. ovo je možda šansa da prestanu ona saopštenja osnovaca na koja se ne primaju više ni oni ošišani vojnici iza gola. Možda je ovo trenutak u kome ćemo se osloboditi doajena, zaslužnih, nosilaca fudbalske spomenice, bivših igrača, socijalnih slučajeva koji nam treniraju decu, možda ćemo pokušati sa mlađim trenerima, možda ćemo stvoriti nešto što bi moglo u budućnosti da otkači ovaj vagon od jugoslovenske škole i prašnjavih sovjetskih fudbalskih knjiga. Iz toga se ne uči odavno, te su se ideje da se fudbal maršira odavno srušile, možda je vreme da budemo svoji. Jer, evo, sad ne možemo da kukamo, imamo dva tima u LE, čeka nas Mondijal, rekao sam vam, ovo je Miholjsko leto, a moglo bi da bude proleće u srpskom fudbalu.   Sada je vreme euforije, no, to treba ostaviti navijačima, ozbiljnim ljudima bi to trebalo da bude gorivo, igraće se fudbal i sledeće godine. Samo se bojim da se iz Rusije ne vratimo gori nego što smo bili, nama se to uvek desi, kao onom lošem đaku u razredu što nekako uvek zabrlja kad pomisliš da je sazreo da izađe iz magareće klupe. A sad natrag na loženje i da se nadamo da je ovo samo početak, nikako ishodište...
Pogledaj vesti o: Fudbal

Nastavak na Sportske.net...