Izvor: Politika, 06.Okt.2014, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt na igralištu
Život dvanaestogodišnjeg Save Stevanovića prekinut je ovog vikenda na igralištu Tehničke škole u Knjaževcu dok je sa vršnjacima igrao fudbal. Na njega je, kada se uhvatio za metalnu prečku gola, pala cela konstrukcija i usmrtila ga. Ova tragedija užasnula je Srbiju, ali i nametnula pitanje da li je nesreća mogla da bude izbegnuta.
Zvuči neverovatno da teški metalni gol nije bio pričvršćen za podlogu kako bi se izbegla opasnost od pada. Pogotovo kada se pominje podatak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je pre godinu dana na istom igralištu zabeležena gotovo identična nezgoda, srećom bez smrtnih posledica: tada je gol pao na jednog dečaka i polomio mu je nogu.
Republička i lokalne vlasti u Srbiji zaista bi morale da se zamisle nad činjenicom da je događaj u Knjaževcu samo jedna u nizu tragedija na igralištima i sportskim terenima u kojima su žrtve – deca. Pre samo mesec dana u Barajevu teško je povređen jedanaestogodišnjak na koga se, kada se uhvatio za prečku, obrušio gol. Istraga je pokazala da glomazna konstrukcija nije bila pričvršćena za podlogu. Proletos je na jednom od igrališta u Novom Beogradu pao metalni koš na sedamnaestogodišnjaka i naneo mu teške povrede zbog kojih je hitno operisan.
I u minulim vremenima nesreće u kojima su povređeni, ali i smrtno stradali najmlađi, nisu bile retkost. U Boru 2009. godine u školskom dvorištu život je izgubio dvanestogodišnjak kada mu se na glavu srušila prečka gola, tri godine pre toga stradao je đak u Venčanima, 2004. poginuo je mališan u Beogradu, 2002. gol je ubio dečaka u Šidu...
Sve ove tragedije očigledno nisu bile dovoljna opomena nadležnima da konačno obezbede igrališta i sportske terene širom Srbije kako bi se sačuvali životi najmlađih. Jer, u međuvremenu, gotovo ništa nije urađeno da se mališani zaštite, a o tome svedoče navedene nesreće.
Kada se tragedija desi sledi opšte zgražavanje nad činjenicom da nam deca nisu bezbedna u školskim dvorištima i na sportskim terenima. Sledi i obavezno prebacivanje odgovornosti u „tuđe dvorište” – ovog puta u trouglu škola – lokalna samouprava – država. Svi zajedno pozivaju se na nedostatak para, a pojedinačno krivicu usmeravaju ka onom drugom u trouglu. Potraga za odgovornima traje nekoliko dana, a onda ceo događaj padne u zaborav – do sledeće tragedije.
Sve to, ipak, liči na klasičnu nebrigu nadležnih i to ovog puta za one koji bi morali da nam budu najvažniji. Nedostatak novca ne može da bude objašnjenje za pogibiju dece na igralištima, a poslednja u nizu nesreća mora da bude zvono na uzbunu odgovornima da konačno spreče ovakve tragedije. Jer, ne sme ponovo neko dete da pogine u školskom dvorištu ili na sportskom terenu da bismo se setili da golove, koševe i druge sprave koji najmlađi koriste, dobro obezbedimo.
Dejana Ivanović
objavljeno: 07.10.2014.
Pogledaj vesti o: Fudbal
