Izvor: Politika, 30.Mar.2013, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sledim Marksovu maksimu – „sumnjati u sve”

Nekadašnji fudbalski reprezentativac, a sad pisac, filozof i pesnik priča o sportu kao radosti i tuzi, Duciju Simonoviću kao primeru za ugled, predavanju nadi u životu i iluziji u pisanju, a i ženama sa iskrenim očima...

Ivan Ergić, nekadašnji fudbalski reprezentativac Srbije i Crne Gore (11 puta), sad stiče sve više navijača kao pisac, filozof, pesnik, kolumnista „Politike”...

Rođen je 21. januara 1981. u Šibeniku. Državljanin je Srbije i Australije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Njegovu životnu i sportsku priču pisao je i rat u bivšoj Jugoslaviji. Iz Šibenika je odveden u Šabac, kod babe, a posle godinu i po u Sremčicu. S loptom se upoznao u fudbalskoj školi „Braća Protić”. U 18. godini je u Australiji, u ekipi Perta, odigrao prvu sezonu. Tu su ga videli skauti Juventusa i odmah prosledili na kaljenje u Bazel, klub u kome je blistao u Ligi šampiona Evrope 2002/03. Zatim ga je stigla nesreća...

Živi sam na relaciji Bazel–Beograd.

Šta vam je donela nesreća?

Nisam siguran koliko je to bila nesreća. Kad se u 21. godini sretnete sa psihičkom bolešću to je iskustvo koje ima presudan uticaj na dalji tok života. Dogodi se ono što u teologiji zovu „otkrovenje”, a u filozofiji „prosvetljenje”, jednostavno dolazi do relativizacije životnih tokova koji se generalno smatraju važnim, i tad vidite koliko su one, ustvari, banalne.

Kad ste se vratili igri?

Posle dve godine pauze i razmišljanja o odustajanju počeo sam ponovo da igram. Bazel je imao neverovatno strpljenje i pružao mi veliku podršku. Ubrzo je usledio poziv za nacionalni tim. Igrao sam 2006. na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj protiv Argentine i Obale Slonovače.

Zašto ste i kad, ipak, ostavili fudbal?

Fudbal sam napustio pre dve godine, pre svega zbog nedostatka motivacije, ali i zbog toga što nisam mogao da nađem klub koji bi ispunjavao više od te sportske priče. U stvari sam se,nažalost,u sebi već nekoliko godina unazad oprostio od fudbala. Uostalom treba poštovati i zdravlje, jer profesionalni sport je sve samo ne zdrav.

Čemu su vas učili roditelji...

Poštenju. Uostalom, takav je čitav krajiški kraj odakle sam.

...škola...

Dobre ocene su bile uvek uslov svih uslova da bihmogao da treniram fudbal.Što se tiče toga,tu nije bilo kompromisa sa majkom i ocem. Onda dođe vreme kad morate da se odlučite, a kao i svi klinci, previše sam voleo fudbal.

...sport...

Više ne postoji kao takav. Ni blizu onakav kakvim ga zamišljatekao klinac. On je zato za mene i radost i tuga istovremeno, što logički nije moguće ali psihološki jeste.Zbog toga je psihologija veća nauka od logike.

...ulica...

Odrastao sam na selu, tako da ne znam šta znači. Zbog toga valjda i ne razumem kad čujem da se neko hvali da je odrastao „na asfaltu” ili „kaldrmi”.To bi valjda trebalo da istakne neku posebnu obučenost za život ili inteligenciju,a meni izgleda samo kao poligon za razvoj mangupskog mentaliteta.

... a čemu želja za samoobrazovanjem?

Obrazovanje je proces koji traje čitav život, a čovek vredi onoliko koliko zna. Danas,nažalost,vlada klima antiintelektualizma, jer znanje postaje opskurno i kompleksno što izaziva prezir. Za početak veliki je uspeh doći do one sokratovske spoznaje da „znaš koliko ne znaš”, tu se onda javlja stid koji vastera da se boriteprotiv svoje ograničenosti.

Ko vam je na tom putu bio orijentir...

U dvadesetim sam mnogo lutao tražeći vrednosne orijentire kao svaki mlad čovek. Mladi Marks mi je bio inspirativan sa svojim prometejskim humanizmom, i slični mislioci kasnijih neomarksističkih i kritičkih škola.

... a ko primer za ugled?

Lutajući tako i prateći dela svetskih intelektualaca i filozofa od Čomskog, Tarika Alija, Badijua, Negrija, Fukoa, na kraju sam „skapirao”da postoji jedan čovek koji je korak ispred svih, i to ne samo znanjem već i doslednošću i intelektualnim poštenjem – Ljubodrag Duci Simonović.

Čiju misao sledite?

Pokušavam da sledim osnovnu Marksovu maksimu „de omnibus dubitandum” („sumnjati u sve”).

Koje susrete posebno pamtite?

Susreti s posebnim ljudima su previše intimni da bihgovorio o njima. A susret s onima koji su mi bili idoli kao klincu, doneli su mi samo razočarenje. Obično se kaže: „Ako želiš da ti neko delo ostane lepo,nemoj da upoznaješ njegovog pisca”.

Koja je vaša životna filozofija?

Erih From nam „nudi” stav „imati ili biti”, a danas,pored te dve kategorije,postoji i treća,a to je „izgledati”. Nažalost,ako „imaš” onda i „jesi” i „izgledaš”. Pošto sam više puta u životu doživljavao situacije – kad nemaš ništa i kad imaš mnogo – mogu samo da potvrdim da je ta logika konstanta kapitalističkog vrednosnog sistema.

Da li se nekad predajete nadi i iluziji?

Nadi često, iluziji kad pišem.

Koje su sve vaše ljubavi?

Pisanje, pozorište...

Koji tip žene vam se dopada?

Sa iskrenim očima...

Šta vam se ne dopada u ženskoj prirodi?

Ne verujem da postoji ženska ili muška priroda, postoji samo ljudska priroda. Kod žene mi se ne dopada sve ono što mi se ne dopada kod bilo kog čoveka.

-----------------------------------------------------------

Uvek sam tražio direktan kontakt s ljudima

Kako se sad obraćate publici?

Dok sam igrao uvek sam tražio direktan kontakt s ljudima, navijačima, pokušavao da razumem njihove probleme i da im se približim. Danas to isto pokušavam, a pisanje mi je takođe uvek bio jedan od vidova komunikacije koji je, nažalost, nešto jednosmerniji. Imam nekoliko kolumni u zemlji i inostranstvu, kao i svoj blog.

Slavko Trošelj

objavljeno: 31.03.2013
Pogledaj vesti o: Fudbal

Nastavak na Politika...