Izvor: Politika, 14.Jan.2012, 20:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Simbol fudbala u Jugoslaviji

Miljan Miljanić je sav svoj život posvetio fudbalu kao igrač, trener i predsednik saveza. – U utorak komemoracija u Skupštini grada Beograda (12 č) i sahrana u Aleji zaslužnih građana (14,30 č). – Saučešće Reala

Ako bi se tražila ličnost koja bi bila simbol fudbala kod nas onda bi za to nesumnjivo najveće izglede imao Miljan Miljanić. A i na nekom svetskom konkursu teško da bi se našao neko ko bi bolje predstavljao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fudbal u svim njegovim vidovima: bio je igrač, trener, selektor i predsednik saveza!

Bilo ko drugi da je u jednoj od tih oblasti postigao ono što i Miljan bilo bi dovoljno da se diči svojom karijerom. A Miljanić je krenuo na taj dugačak i slavan put od nule.

Rođen je 4. maja 1930. u Bitolju. Rat je naterao njegovu porodicu da dođe u Srbiju. Još kao dečak, odmah po njenom osnivanju, učlanio se u Crvenu zvezdu i počeo da igra u njoj fudbal. Kao igrač je stigao do prvog tima. Igrao je sa Zvezdinim velikanima: Mitićem, Stankovićem, Bearom...

Kopačke je okačio o klin u 27. godini. Ali, nije digao ruke od fudbala, već se potpuno usredsredio na njega. Pokazao se kao vrlo metodičan, rečit i uverljiv, uvek odmeren, odličan pedagog i organizator, izuzetan pokretač... I, uporedo s radom s mlađim kategorijama u Crvenoj zvezdi ukazivano mu je poverenje da selektira i vodi reprezentacije raznog nivoa u podmlatku.

Kao nesumnjivi stručnjak za omladinski fudbal dobio je mestu u selektorskoj komisiji „A“ reprezentacije s takvim autoritetima kao što su čuveni predratni fudbalski asovi Tirnanić i Antolković. Tu je bio i Gegić, tada trener Partizana na pohodu ka finalu Kupa šampiona.

Ta komisija je preuzela državni tim 18. aprila 1965, a od 9. septembra te godine je nastavila da radi bez Gegića. Od 1. juna 1966. ostali su u njoj samo Tirke i Miljan, a 18. septembra te godine su im pridodati Rajko Mitić, Branko Stanković i Vujadin Boškov.

S obzirom da je 1966. postavljen za trenera prvog tima Crvene zvezde koja je doživljavala smenu generacija, Miljanić se od jeseni te godine posvetio samo klubu. I sa njim je postigao nešto što ni pre ni posle njega nikome nije pošlo za rukom.

Nije stvar u titulama (prvak 1968, 1969, 1970. i 1973, osvajač kupa 1968, 1970. i 1971, pobednik Srednjoevropskog kupa 1968, čemu treba dodati i polufinale Kupa šampiona 1971), nego u tome koliko je Crvena zvezda nadrasla sve ostale takmace. I Miljanić kao trener svoje kolege.

A on se opredelio za naizgled prost recept. Oslonio se na mlade i nepoznate igrače, jer je kao dugogodišnji trener podmlatka odlično znao njihove mogućnosti. Da je Džajić vanserijski talenat nije bilo sporno, ali ko zna šta bi bilo da Miljanić nije imao smelosti da zasnuje igru celog tima na tom tada dvadesetogodišnjaku.

S obzirom da je naša reprezentacija propustila dva uzastopna svetska prvenstva (1966. i 1970) za naš fudbal bi bilo ravno smaku sveta da je izostala i sa trećeg (1974). Zato je pred kraj kvalifikacija smenjen selektor i reprezentacija poverena komisiji u kojoj je Miljanić bio glava (ostali članovi Ivić, Ribar, Rebac i Ćirić). Pobeđena je Grčka u Atini s 4:2, a u „majstorici“ u Frankfurtu i Španija s 1:0 i „plavi“ su otišli na Svetsko prvenstvo.

Tamo se nisu proslavili, ali ne zbog lošeg stručnog rada, nego zbog nekih drugih stvari. Da je Miljanić trenerski velemajstor bio je uveren i predsednik slavnog Reala Santijago Bernabeu i desilo se nešto do tada nezamislivo: trener iz Titove Jugoslavije je postavljen za kormilo ponosa Frankove Španije.

Miljanić nije vratio Real na evropski tron (dogurao je do polufinala Kupa šampiona), ali je otišao uzdignuta čela (dva prvenstva i jedan kup).

Potom mu je poverena reprezentacija Jugoslavije da je samostalno vodi (1979-1982) i to se završilo učešćem na Svetskom prvenstvu u Španiji, gde naš tim, opet zbog nekih uticaja van terena, nije potvrdio koliko vredi. U onoj Jugoslaviji pored fudbalskih merila bili su neizostavni i politički ključevi.

I posle tog svetskog prvenstva put ga je odveo u Španiju, ovog puta u Valensiju (1982-1983). Kasnije je radio još u Kuvajtu i Arapskim Emiratima (1983-1986), ali više nije bio za taj posao. Ne zato što ga je pregazilo vreme, nego što je to postalo opasno za njegovo srce.

Imenovan je za saveznog kapitena i zahvaljujući njemu priliku je kao selektor dobio Osim, s kojim je reprezentacija Jugoslavije stigla u četvrtfinale Svetskog prvenstva 1990.

Po raspadu Jugoslavije nije bilo pogodnije ličnosti na koju bi bila natovarena odgovornost da vrati naš fudbal u svet od Miljanića. Bio je, kao predsednik, na čelu našeg nacionalnog fudbalskog saveza u najteže vreme. Njegovo veliko ime kod nas i u svetu (uprkos tome što naša reprezentacija nije mogla da igra u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1994. u SAD Miljaniću je upravo tamo dodeljeno zvanje specijalnog savetnika za fudbalske instruktore Fife, jedno od bezbrojnih priznanja u njegovoj karijeri) olakšalo je opstanak našem fudbalu.

Pod teretom godina i narušenog zdravlja dužnost prvog čoveka naše fudbalske organizacije je napustio 2001. I, dok mu je zdravlje dopuštalo, bio je persona grata – sva vrata su mu bila otvorena i svakome je nesebično pomagao – od seoskog kluba do saveza.

Miljan je otišao iz života, ali iz fudbala neće nikada otići. Uostalom, to se vidi i po tome što je saučešće povodom njegove smrti odmah uputio i Real, najslavniji klub na svetu.

Komemoracija je zakazana za utorak u Skupštini grada Beograda (12 č). Sahrana će biti istog dana u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju (14,30 č).

I. Cvetković

objavljeno: 14.01.2012

Nastavak na Politika...