Izvor: Blic, 14.Feb.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sever, severozapad
Ode Srbija u Evropu da igra fudbal. Jeste da se radi o kvalifikacijama za evropsko prvenstvo, ali i to je nešto. Ići ćemo na sever i na severozapad, ovaj put nećemo u azijske zemlje koje se u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo takmiče samo zato što UEFA podražava FIFA u ideji širenja – Blater i Platini, UEFA i FIFA, svi i svuda. Mada, Platini samo nastavlja ono što je radio znameniti zlotvor, Lenart Johanson.
Evropska su prvenstva, uprkos svim tim globalističko-evroimperijalističkim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glupostima i eurosongovskoj ekspanziji, postala zanimljiva. Ok, kada onim užasnim bunkerom prvak bude Grčka, nije lepo. Ali je zanimljivo. Naročito zato što je kasniji odgovor ona španska lepota, pa se čovek teško može setiti boljeg i lepšeg evropskog prvenstva od tog austro-švajcarskog. Višak nepotrebnih i nejakih na svetskom prvenstvu, tako, na evropskom postaje samo manjak Brazila i Argentine, pa da čovek zna kako je to ono najbolje što na svetu pika fudbal. Svaka čast Africi i Aziji, ali videli smo kako se to stiže u finale Afro-kupa: igraš ružno i na jedan-nula, sudije deluju kao priučeni ljubitelji trčkaranja – što verovatno i jesu – a onda te pospremi najevropskiji tim na prvenstvu. Vaskoliki, pak, azijski fudbal može se svesti na onog Fergusonovog korejskog nesrećnika što kao muva bez glave jurca po terenu, a ponekad nešto i uradi. Nije da potcenjujem lige u kojoj naši časni pečalbari prehranjuju svoje familije, nego, brate, gledam svojim očima, i ne izgleda lepo. Doduše, mi ovde nismo oni koji bi imali mnogo prava na znanu balkansku radnju u korenu čijeg naziva stoji pežorativna imenica za muški polni organ, ali ko još normalan misli o srpskom fudbalu drugačije osim kao o reprezentaciji. Ovo što se dešava na našim uzoranim ledinama svakako nije ništa bolje od Džej-lige. A ni gore, samo je manje glamurozno. Ovde, ipak, rastu neka deca koja posle makar greju klupe po Evropi. Afrikanci igraju, Azijati prodaju dresove. Mi se borimo za minutažu koja će Antiću poslužiti kao kakvo-takvo pokriće.
I sve je to ok. Bolje neće biti ili bar ne uskoro, pa hajde onda da se pomirimo sa tom činjenicom da deca više ne idu na stadione kad igraju domaći klubovi, nego sede kod kuće, gledaju sve digitalniju televiziju i prave fan-klubove timova iz G14 ekipe.
No, valja igrati te kvalifikacije, ići skroz gore kod Farana i malo desno kod Estonaca, pa malo levo kod Severnih Iraca. To bi imalo biti tih osamnaest bodova, zaliha sa kojom se bori protiv Slovenije koju, beše li, nikad nismo pobedili, koja ponovo ide na veliko takmičenje i koja je umela da nam spraši tri komada – ne zato što su bolji, nego zato što smo mi takvi kakvi već jesmo. Sećamo se, uostalom, onog ahilejskog besa Drulovićevog i Miloševićevog, onda kada su rešili da obesnaže notornu osovinu Miha-Peđa, dosadno predviljivu i lako ukrotivu. Te junački izjednačismo. Slovenci su zarad odlaska na Svetsko izdržali protiv Rusa, ona tri Bosanca koji igraju za njih bejahu i odgovorni i duhoviti, a i ostatak tima: nema tamo velikih majstora, no pitanje je ima li ih kod nas, a i ako ih ima, jesu li rešiv problem. Jasno je kako će Slovenci igrati protiv nas, ali nije jasno kako ćemo mi protiv njih. Kao što nije jasno ni to možemo li mi igrati protiv Italije. Rekao bih da će nam to biti lakše nego protiv Francuske, pa možda i Nemačke – uostalom, to bumo vidli za koji mesec – jer Italijani jesu prvaci sveta sada, ali nekako ne izgleda da bi to mogli biti i posle Južne Afrike. Ko god ih bude vodio, znamo da će to biti tvrdo i na minimalac, bar oko toga nema nikakve sumnje. Čini mi se da i mi možemo protiv njih baš tako nekako. Putokaz, pak, može biti onaj Peđin gol, onomad, nevažan i nepotreban, ali neopisivo lep – ono kada je bezobrazno vukao loptu uz levu gol-aut liniju, pa onda poizuvao Nestu i društvo i smestio Bufonu u bliži ugao, sve hineći kako će baš sad da gurne rolnicu na peterac. Hoću reći, tvrdo, odgovorno, dosadno, vrebajući proplamsaj lucidnosti. Ako toga još ima kod nas, a biće da ima – Lane, Krasa, Bambi. I ne samo oni. Uostalom, sa Italijom je lako igrati – tu, zbilja, nije sramota kada igraš ružan fudbal.
Deluje kao preuranjeno, sve ovo gore, valja, naime, igrati to Svetsko prvenstvo u Africi, ali čovek mora da se greje na nadi, kad već nema drugog ogreva. Stvari stoje vrlo jednostavno – Ganu se ima tući, ako tako ne bude, onda nije trebalo ni ići tamo dole. Sa Nemcima, Antić polaže prijemni ispit u visoko društvo, i ako ga položi sa odličnim uspehom, onda se o kvalifikacijama za evropsko prvenstvo ima misliti kao o prijatnoj rutini, onoj u kojoj se može biti i ubedljiv i razoran drugi – to znači što više golova Estoniji, Irskoj i Sloveniji, jer se ono sa Faranima, po najnovijim UEFA izmišljotinama neće računati. Oni će, naime, biti poslednji, pa pobeda sa visokom razlikom neće igrati neku ulogu. Doduše, mi ih i nismo tukli sa visokom razlikom u poslednje vreme, to smo ostavili za nesrećne Rumune.
Bilo kako bilo, mi idemo na sever i na zapad – da igramo fudbal. To je prijatno znati, ne zato što valja potcenjivati istok, nego zato što nama istok naprosto pravi probleme. Uvek se valja prisećati Gurbana Gurbanova. Estonija je ipak više sever nego istok, a, srećom, nije ranjena Rusija, sa kojom nikada nismo umeli da igramo.
Princip nade glasi ovako: drugi krug u Africi, sigurno učešće u Ukrajini/Poljskoj.
Na kraju ipak – put na Istok, ali kursom sever-severozapad.
