Izvor: Politika, 06.Jul.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šampionat koji svi prisvajaju
Prvi put i fudbal postao deo „američkog sna”. – Zbližavanje Nemaca sa Brazilcima, protivnicima u polufinalu Svetskog prvenstva. – Kako doći do karata za utakmicu
Specijalno za „Politiku”
Rio de Žaneiro – Dok dojučerašnji junaci napuštaju borilišta pognutih glava, a većina njihovih navijača ostaje na tribinama, pada mi na pamet kako bi jednom rečenicom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mogla da se odslika atmosfera koju svakodnevno udišemo: ovaj šampionat pripada svima. Svetsko prvenstvo na kojem se svi gosti osećaju kao kod kuće, voleći fudbal više nego ikada. Možda i ne samo oni koji su došli, nego i gledaoci pred televizijskom ekranima, širom sveta.
Ipak su ovaj šampionat prisvojile, više od drugih, latinoameričke zemlje. Zemlje iz regiona ga ne doživljavaju kao brazilski, nego kao njihov. I fenomen uspeha Kostarike je deo šireg konteksta, latinoameričkog buma 2014. Od 16 timova koji su prošli prvu fazu, sedam je latinoameričkih: Brazil, Argentina, Urugvaj, Kolumbija, Čile, Meksiko i Kostarika. Ako dodamo SAD, možemo da pričamo o panameričkom bumu. Samo šest evropskih zemalja u drugoj fazi – to je nešto sasvim novo.
Neki su u šali već rekli da je ovo najvažnije prvenstvo Amerike, koje će završiti velikim derbijem Brazil – Argentina. Kažu da je u Brazil ušlo više od 80.000 Argentinaca i više od 40.000 Čileanaca. Ipak je najzanimljiviji podatak da su navijači SAD kupili oko 187.000 karata, po čemu zaostaju samo za Brazilcima...
Fudbalska groznica u SAD
Nije li neobično kada američki novinar Ben Smit, posle poraza od Belgije (2:1) napiše: „Ovo je kraj puta ka američkom snu, ali i noć za pamćenje”. Otkada je bilo koji „američki san” vezan za fudbal? Šta im je fudbal značio pre 40 godina, dok nije njujorški Kosmos angažovao ostarele zvezde, Karlosa Alberta Toresa, Franca Bekenbauera i nenadmašnog Pelea, da promovišu ovu igru u SAD? Od tada je bilo nekih pomaka i padova, Amerikanke su napredovale više nego Amerikanci, ali interesovanje za fudbal nikada nije bilo ni slično sadašnjem. Čitajmo još malo tekst Bena Smita:
„U Beloj kući, predsednik Barak Obama je gledao prenos, dok je potpredsednik Džo Bajden obilazio igrače u svlačionici stadiona Fonte Nova, da im poželi sreću. Utakmicu su gledali i Tom Henks, Rijana i Lebron Džejms. Na centralnom fudbalskom stadionu u Čikagu hiljade su čekale u redovima da uđu i gledaju meč na ogromnom ekranu. Isto je bilo na bejzbol stadionu u San Dijegu, pa u Brajan parku u Njujorku, na Market skveru u Picburgu, u centru Vašingtona i pred gradskom kućom u Bostonu. U Minesoti je Tvins bejzbol tim vežbao za meč sa Kanzasom, gledajući fudbal na džinovskom ekranu. To su sve živi, opipljivi dokazi da je fudbal konačno postao stvar od nacionalnog značaja u SAD – Amerikanci su bili ujedinjeni širom svih 50 zemalja ovom svetskom igrom”.
Daleko od američkog kontinenta, naše oduševljenje atmosferom na ovom šampionatu dele i uzdržani Nemci, bar prema izjavama igrača poput Podolskog i Švjanštajgera. Nemačka je bila spremnija od mnogih za brazilske napore. U saradnji sa grupom svojih investitora, izgradili su čitavo odmaralište sa centrom za trening u selu Santo Andre u istorijskom regionu Santa Kruz Kabralija blizu Salvadora, u državi Baija. To je region u kom su vršena prva dva masovna katolička obreda 1500. godine, kada su ovde stigli Portugalci. Cela država Baija je vrlo reprezentativan uzorak brazilskog naroda sa svojom mešavinom rasa.
Tako su Nemci izabrali mesto vezano za brazilsku istoriju i društvene odnose, možda tražeći vezu sa duhom ovog naroda. Možda su razmišljali i o podršci navijača Flamenga, kada su za drugu boju svojih dresova izabrali crvenu i crnu kombinaciju Flamenga. Naravno, izbor je bio povezan i sa njihovom vrlo teškom prvom fazom šampionata, u kojoj su sve utakmice bile na severo-istoku.
Šta je oduševilo Podolskog
Neki će pomosliti da je deo strategije zbližavanja sa predostojećim rivalom u polufinalu bila i izjava Lukasa Podolskog na društvenoj mreži, napisana na portugalskom: „Svaki dan sam sve više zaokupljen ovom prelepom zemljom i tom sjajnom pozitivnom energijom. U stvari, nema boljeg mesta za svetsko prvenstvo od zemlje fudbala”. Ipak, mislim da je Podolskog zahvatio duh koji osećam ovde, gde svako želi svim srcem da ostane do kraja, da izađe na Marakanu 13. jula.
Iste okolnosti i isti duh proželi su posetu nekadašnje zvezde Zika, najvećeg idola u istoriji Flamenga, pripremnom centru Holandije, tačnije centru „najvoljenijeg” brazilskog kluba, u južnoj zoni Rio de Žaneira. Ziko je poveo svoje unuke da upoznaju Van Persija i Robena, da se slikaju s njima i dobiju autograme. Sam je najlepše počašćen: narandžastim dresom sa potpisima 23 fudbalera i trenera Van Gala, na vrlo srdačnom dočeku.
Za mene je, ipak, najlepša slika duha Svetskog prvenstva jedna epizoda ispred stadiona, susret izraelskog turiste Amijada Gurevica i osmogodišnjeg Brazilca Kaja Dantasa. Amijad je sa sinom i dvoje rođaka – svi u dresovima Brazila – išao na utakmicu Holandija – Meksiko, noseći četiri karte viška, jer su njegovi prijatelji otkazali put u Brazil. Nameravao je da ih proda za oko 700 evra, kada je video Kaja sa transparentom na engleskom i španskom: „Molim vas, pomozite mi da uđem na stadion i gledam Svetsko prvenstvo”. Amijad se predomislio: dao je karte Kaju, njegovom bratu, još jednom drugu i rođaci koja ih je sve odvela na stadion. Na stadion je ušla i Kajova tetka, kojoj su kartu poklonili meksički navijači.
Kasnije je Amijad rekao novinarima: „Dao sam kartu dečaku samo da mu vidim lice kada bude na stadionu. Dobro se sećam kada sam prvi put gledao fudbal u Izraelu. Navijao sam za Hapoel koji je te godine poslednji put bio šampion. Želeo sam da i taj dečak upamti ovu utakmicu za čitav život”.
Markos Roland
objavljeno: 07.07.2014.
