Izvor: Politika, 02.Jun.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samleli smo fino kafu iz Brazilije
Danas je 80 godina od prvog dolaska u Beograd brazilske fudbalske reprezentacije, koja je na stadionu BSK primila najviše golova u svojoj istoriji
Naša fudbalska reprezentacija igraće prvu utakmicu s Brazilom pod imenom Srbija. U „zemlji kafe” bila je gost još 11 puta, a danas je 80 godina od prvog dolaska Brazilaca kod nas. Meč, odigran 3. juna 1934, za dušu 12.000 posmatrača na stadionu Beogradskog sport kluba (BSK), završen je velikom pobedom Jugoslavije s 8:4 (2:2).
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Brazil više nikada nismo savladali, a svi sledeći susreti, što takozvani takmičarski, što prijateljski, bili su posle rata. To je sada petostruki svetski prvak, po čemu mu nema ravnog, najfudbalskija zemlja sa zlatnom žicom iz koje se iznedrilo nebrojeno asova, reprezentacija koja je postigla mnoge nezaboravne uspehe... Ispijala je ona i čaše žuči, trpeći bolne poraze koji je i dalje tište, ali ni pre ni posle te junske nedelje, na mestu gde je danas Partizanov stadion, nije primila toliko golova.
Sledeći put, a to je bio i poslednji, Brazil je došao da igra ovde 25. juna 1968. Pobedio je s 2:0 pred oko 30.000 gledalaca na Stadionu JNA. Pogotke su dali Karlos Alberto iz penala u 14. minutu i Tostao u 40.
Iz tog njegovog tima samo trojica nisu išli na Svetsko prvenstvo u Meksiku kroz dve godine, kada je šampionska titula osvojena nadmoćno, a pošto se Brazil i treći put popeo na tron, „Trofej Žila Rimea”, nekadašnje znamenje za prvaka sveta, dodeljen mu je u trajno vlasništvo. Na Mundijalu 1970. prednjačio je Pele, najbolji brazilski fudbaler svih vremena, koji nije igrao u Beogradu s reprezentacijom, ali jeste sa svojim Santosom u prijateljskoj utakmici s Crvenom zvezdom (3:3) na „Marakani” 10. septembra 1969.
Okolnosti koje su dovele do utakmice
Brazil je pre osam decenija pošao u Evropu iz istog razloga zbog kojeg se Jugoslavija četiri godine ranije odvažila na dug, skup i neizvestan put u Južnu Ameriku. U Italiji se 1934. igralo Drugo svetsko prvenstvo.
Jugoslovenska reprezentacija, koja je u Urugvaju 1930, sastavljena samo od srpskih igrača, bila treća, nije se probila na sledeći šampionat. Iz tročlane kvalifikacione grupe na Apenine su otišli i Švajcarci i Rumuni, a naši su otpali kao poslednji. Protiv Švajcarske smo u Beogradu, u ranu jesen 1933, igrali 2:2. Zatim je isti rezultat bio u susretu naših protivnika u Bernu, ali je Fifa utakmicu poništila registrujući je službeno u korist domaćina, jer su gosti u sastavu imali kažnjenog igrača.
Tako nam je bilo dovoljno i nerešeno u Bukureštu 29. aprila da bismo se kroz mesec našli među 16 učesnika mundijala. Izgubili smo s 2:1 (1:0), iako smo, stigli su izveštaji, bili za klasu bolji. Slaba je to uteha. Neuspeh je primljen kao „najveći udar, koji je zadesio naš mladi futbalski sport”.
Sva sportska javnost, a štampa pogotovo, glavnog krivca za krah je videla u saveznom kapitenu Bošku Simonoviću, jednom od junaka podviga u Montevideu. Naše najveće sportsko pero Ljubiša Vukadinović u „Politici” je dao ovakvu ocenu selektorovog rada:
„Ko je kriv za poraz u Bukureštu? Odgovor je kratak i jasan: savezni kapiten. Tri meseca je imao savezni kapiten g. Boško Simonović na raspoloženju da sastavi državni tim. Imao je sve u rukama i sve mogućnosti da svoju četu sastavi tako da ona zaista pretstavlja punu snagu našeg futbalskog sporta.
Šta je uradio za to vreme savezni kapiten? Putovao je levo i desno, sastavljao timove, menjao ih, pravio nekoliko treninga, činio nemogućne i potpuno nepotrebne i nekorisne eksperimente, opet menjao sastav i najzad sastavio tim, u koji je ušlo nekoliko igrača , kojima apsolutno nije bilo mesta u državnom timu.
Eto, to je rad saveznog kapitena. To su njegove pripreme. Rezultat svega je: poraz u Bukureštu!”
Jugoslavija je, dakle, ostala kući sa svim svojim reprezentativcima iz srpskih i hrvatskih klubova. Brazil je na Mundijal stigao kao velika zagonetka, ali je ubrajan u favorite. Ispao je u prvom kolu! Na stadionu „Luiđi Feraris” u Đenovi izgubio je od Španije s 3:1.
Evropska reprezentacija je delovala nadmoćno. Vodila je s 3:0 već posle pola sata igre, ali je u prvi plan stavljen utisak da je Brazil poražen nesrećno.
„Poznato je da je na utakmici sa Španijom Zamora odbranio jedan penal i da sudija nije priznao Brazilijancima jedan pravilan zgoditak. Za celo vreme drugog poluvremena Brazilijanci su igrali pred golom Španjolaca, ali je Zamora branio sve. Kao što se vidi po ovim izvešatajima iz Italije, Brazilija je veoma opasan protivnik. Ceo njen tim je veoma homogen i u tehničkom pogledu odličan. Naše izabranike prema tome čeka vrlo težak zadatak” (Politika, 31. maj 1934).
Brazil, dakle, nije pošao kući. Zahvaljujući naporima internacionalnog sekretara Jugoslovenskog nogometnog saveza (JNS) dr Mihaila Andrejevića, koji je boravio u Italiji kao Fifin gost, zaključeno je da Brazilci igraju u Beogradu samo nedelju posle neplanirane rane eliminacije. Ugovoren je bio i dolazak Argentine, druge južnoameričke reprezentacije na Mundijalu (Urugvaj iz osvetoljublja prema Evropljanima nije hteo da brani titulu na Starom kontinentu). Argentinci su takođe ispali u prvom kolu. Švedska ih je savladala s 3:2. Susret s njima se ipak izjalovio.
Crnci, Bog te video!
Po dobijanju obaveštenja da stiže Brazil, krenule su i pripreme. JNS je 29. maja uveče održao sednicu na kojoj je obrazovan odbor za sastavljanje državnog tima za utakmicu. U njega su pored saveznog kapitena Simonovića ušli i predsednik saveza Boško Todorović i član uprave Ivo Šuste.
Odlučeno je da na megdan izađu golman Čulić (Hajduk), Matošić (Hajduk), Belošević (Konkordija), Arsenijević (BSK), Stevović (BSK), Lehner (Slavija Osijek) i navalni red iz BSK Tirnanić, Vujadinović, B. Marjanović, Tomašević i Glišović. Rezerve su golman Glazer (BSK), Jazbec (Konkordija), Gajer (Hašk), Petrak (Hašk), A. Živković (Građanski) i Sarić (BASK). „Politika” je ocenila da je tim dobro sastavljen, ali je otvoreno zamerila da umesto Ivana Stevovića, koji je imao samo jedan meč u reprezentaciji, u odbrani treba da igra njegov imenjak Gajer, zato što je „,mnogo spretniji i bolji”.
Objasnili smo već da su savezni kapiten, ali i celokupno rukovodstvo jugoslovenskog fudbala bili u nemilosti javnosti. Naš list je u to vreme upražnjavao da se o događajima izjasni u četvorostihu, koji je u isto vreme bio i šaljiv i zajedljiv. Evo jednog takvog u predvečerje dvoboja s Brazilcima na račun osnovanog odbora.
„Dok je jedan Boško bio,
Sve je išlo na tri ćoška;
Šta mislite, na kol`ko će
Odsad ići sa dva Boška?”
Brazilci su u Beograd stigli u petak po podne, vozom iz Zagreba, gde su zanoćili. U delegaciji, elegantno odevenoj po poslednjoj modi tog vremena, najveću pažnju su privukli fudbaleri crnci.
„Dok su hotelski momci raznosili kufere po sobama Palasa, u jednom uglu salona, kraj prozora, izdvojeni potpuno od ostalih, tiho su nešto razgovarala tri brazilijanska igrača. Oni izgledaju vrlo egzotično. Koža im je crna i sjajna, čelo ispupčeno, kosa grgurava i oštra”.
Naročito je u oči upadao Leonidas da Silva, jedini strelac protiv Španije ali kad je bilo dockan. O njemu se već mnogo čulo, iako je imao nepunu 21 godinu. Zvali su ga Crni dijamant. On važi za pionira „makazica”, jednog od najatraktivnijih udaraca u fudbalu. Do pojave Pelea smatran je najboljim brazilskim igračem.
„Taj čuveni navalni igrač brazilijanske reprezentacije nije nikakav atleta. Skoro je najmanji rastom u celoj ekipi. Suv je i koščat, mlad, vrlo živahan. Dugo se nećka da odgovori i nalazi mnogo razloga da bi izbegao pitanje. Najzad podleže navaljivanju:
– Nismo bili ni gori ni bolji od Španjolaca. Ali, oni su imali više sreće. Onaj Zamora je pravi đavo. Kud ja okom on skokom!
Kanali dodaje:
– Onaj penal što je odbranio, to je zaista pravo čudo. Kad Leonidas puca penal, to je stoprocentni gol. Ali, Zamora je i to odbranio!”
Upitani o šansama protiv Jugoslavije, jedan među njima je istakao da je „fudbal na kontinentu neobično dobar” i da će Brazil na našem terenu „teško moći da se rehabilituje za poraz u Montevideu”.
„Jedino je Leonidas optimista:
– Glavu gore, momci. Nemaju valjda i Jugosloveni Zamoru”.
Druga crna brazilska zvezda bio je Valdemar de Brito, Leonidasov vršnjak. Pored 18 golova u 18 utakmica za državni tim upamćen je i po tome što je otkrio Pelea, radeći na odabiru talenata u istoimenom mesnom klubu Bauru (država Sao Paulo). Primetivši božji fudbalski dar 14-godišnjeg Edsona Arantesa do Nasimenta, preporučio ga je komšijskom Santosu. Tako je začeta jedna od najvećih sportskih karijera ikada.
Trijumf u koji se nije mnogo verovalo
Naravno da susret s Brazilom nije mogao da prođe bez našeg opojnog podsećanja na senzacionalnu pobedu u Montevideu (2:1), u prvom kolu u takmičenju po grupama, koja je gromko odjeknula i izvan južnoameričkog tla. Jugoslaviji je ona utrla put u polufinale, a Brazilcima značajno umanjila trijumfalne pretenzije. Brazil ni u Italiji ni u Beogradu nije imao nijednog igrača iz te utakmice, a naša reprezentacija jeste četvoricu (Tirnanić, Marjanović, Arsenijević, Vujadinović).
S tim u vezi zanimljivo je bilo viđenje tehničkog referenta Brazila Karlosa Martinsa da Roše, koje je „Politika” takođe objavila u izveštaju o dolasku gostiju.
„Ja sam gledao utakmicu u Montevideu. Onda su vaši zasluženo pobedili našu oslabljenu reprezentaciju. Danas smo mi mnogo bolji i ako damo približno onakvu igru kakvu smo dali neki dan u Đenovi protiv Španije, onda ćemo moći da vas uverimo kako je sve ono što pišu novine o našoj igri u Italiji potpuno tačno. Verujte, mi smo danas mnogo bolji nego što smo bili onda kad smo se s vama borili u Montevideu. Uveren sam da ćemo pobediti. Ne zaboravite, mi smo pobedili i prvaka sveta Urugvaj na njegovom terenu”.
A sutradan?
„Prvi put ove godine beogradska publika vraćala se sa igrališta vesela i zadovoljna. Prvi put ove godine prisustvovali su jednoj utakmici koja ih je u svakom pogledu mogla da zadovolji. Čak su i oni najvatreniji navijači, koji žele da na utakmici vide veliki broj golova, bili potpuno zadovoljni.
Zaista, jučerašnja utakmica između reprezentacija Brazilije i Jugoslavije bila je jedna od najlepših koja je uopšte odigrana u Beogradu. Sve odlike futbalskog sporta ispoljene su u ovoj igri, a pored toga Brazilijanci su nam pokazali svoje stvari koje dosada nismo imali prilike da vidimo. Ni od najboljih timova koji su gostovali.
Posle nekoliko uzastopnih poraza jugoslovenske državne reprezentacije i posle nekoliko neuspeha naših najboljih klubova, kao i veoma promenljive forme naših najboljih futbalera, za jučerašnju utakmicu postojalo je u svima sportskim krugovima jedno veoma pesimistično raspoloženje. Nije se mnogo verovalo u pobedu Jugoslavije, tim pre što su Brazilijanci poznati kao odlični futbaleri.
Pa ipak, kada smo se najmanje nadali, naša izabrana jedanaestorica priredila su nam jedno veliko prijatno iznenađenje. U nesalomljivom poletu i oduševljenju, posle izvanredne igre u drugom poluvremenu, oni su formalno pregazili čuvenog protivnika. Pobeda, koja je izvojevana potpuno zasluženo, iako možda s prevelikim rezultatom, došla je u zgodan čas, došla je da povrati moral i samopouzdanje kod naših futbalera. Bilo je već krajnje vreme da se učini nešto, da se postigne jedan dobar rezultat i da se publika ponovo zagreje za futbalski sport” (Politika, 4. jun 1934).
Naši su, dakle, zablistali u drugom delu utakmice. Sa osam golova su ispratili Brazilce nazad u Zagreb, gde su kroz četiri dana, u susretu s Građanskim, mreže ostale mirne i pored virtuozne igre gostiju.
Onaj četvorostih onda je odisao zadovoljstvom. Sročen je ovako:
„Odavno nam srca nisu
Zakucala silnije;
Samleli smo juče fino
Kafu iz Brazilije”
Savezni kapiten, uprkos velikoj pobedi, nije ostavljen da na miru uživa na lovorikama. A 10. juna, kada je u Beogradu trebalo da igra i Argentina, Muslonijeva Italija je postala prvak sveta. U finalu je na produžetke savladala Čehoslovačku s 2:1.
----------------------------------------------
Vredelo je četiri banke...
Karte za utakmicu s Brazilom bile su 60 dinara za mesto u loži, 40 za sedenje, a 20 za stajanje. „Politika” je koštala dinar.
Rashodi saveza iznosili su oko 150.000 dinara. Sto hiljada je pripalo Brazilcima. To je kao kada bi sada petostruki svetski prvak došao kod nas da mu damo nešto više od 30.000 evra.
Ostali deo otišao je na sledeće režije: državna taksa, boravak igrača iz unutrašnjosti u Beogradu, za sudiju, banket, muziku i drugo.
----------------------------------------------
Moša trostruki strelac, a Leonidas dvostruki
STRELCI: 0:1 Leonidas u 8, 1:1 Stevović u 9, 2:1 Glišović u 23, 2:2 Leonidas u 35, 2:3 Armandinjo u 48, 3:3 Marjanović u 50, 4:3 Petrak u 53, 5:3 Glišović u 62, 6:3 Marjanović u 76, 7:3 Tirnanić u 78, 7:4 Valdemar u 85. iz penala, 8:4 Marjanović u 90.
SUDIJA: Dosev (Bugarska).
JUGOSLAVIJA: Čulić, Belošević, Matošić, Arsenijević, Stevović (od 46. Gajer), Lehner, Tirnanić, Vujadinović, Marjanović, Tomašević (od 46. Petrak), Glišović.
BRAZIL: Pedrosa, Silvio Hofman, Luiz Luz, Arijel, Martim, Kanali, Luizinjo, Valdemar, Armandinjo (od 60. Leite), Leonidas, Pateško.
Goran Anđelić
objavljeno: 03.06.2014.
