Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠKAMPI, FUDBAL I TRAKTORI
Da li ćemo se setiti da su srpski traktori nekada orali i drljali po Magrebu i Bliskom istoku a danas ih uvozimo iz Belorusije?
Alžir –Opiljine bele fasade prelepe kolonijalne arhitekture i plavetnilo kovanog gvožđa terasa duž Ulice Diduš Murad, pod dalekom senkom katedrale Notr Dam d’Afrik, podsećaju na kolonijalnu prošlost ovog grada koji su Francuzi 130 godina gradili i čuvali za sebe.
Njegovo staro arapsko jezgro, Kazba, mahom je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neizmenjeno i nepreporučljivo strancima kao što je i nekada bilo neuhvatljivo Alberu Kamiju ili francuskim vojnicima. Prilike i prizori promiču kao da su sišli sa neke od slika Ežena Delakroa.
Škampi u pikantnom ljutkastom sosu „harize" nisu ništa izgubili na ukusu po jednostavnim restoranima u luci. Kontejneri i dalje surovo pregrađuju pogled ka metalnosivom martovskom moru i usamljenim pecačima.
Odavno nisam bio u Alžiru. Dovoljno dugo da shvatim da svako novo vreme neumitno potamni sjaj prethodnog, postavljajući savremenike pred izazov da traju što duže. Alžir je davno, još 1962, posle krvavog rata izborio nezavisnost ali od tada stalno traga za simbolima sopstvenog identiteta.
Prvo su to bile decenije revolucionarnog zanosa. Onda su posle pobede Islamskog fronta spasa u prvom krugu prvih višepartijskih izbora 1991. stigla brutalna vremena. Već 1992. otvoren je građanski rat sa islamistima na jednoj i regularnom armijom na drugoj strani. Do 2002. stradalo je više od 160.000 ljudi.
Tek kada je 1999. izabran sadašnji predsednik Abdelaziz Buteflika i kada je proglašena amnestija, stvari su u ovoj zemlji od 35 miliona stanovnika krenule da se smiruju.
Pošto je pre dve godine sa 90 odsto glasova obezbedio treći mandat, Buteflika je mogao da konstatuje da mu četrdesetak stranaka i razbijena opozicija ne predstavljaju opasnost. Islamisti poput Hamasa su inkorporirani u veće saveze, levičari su marginalizovani, armija i „mohabarat", snage bezbednosti, ojačani.
Vlast potom kreće da traži simbole svog vremena. Islamisti ne odustaju od svojih. U ovom gradu od 3,5 miliona stanovnika primetni su tragovi i jednih i drugih.
Oslanjajući se na rastuće prihode od nafte i gasa, vlast sebi podiže spomenik: milion novih stanova, 180 milijardi dolara investiranih u poslednje tri godine u infrastrukturu. To su te milijarde zbog kojih mnoge delove ovog pitoresknog grada više ne prepoznajem. U čitavoj zemlji, drugoj po prostranstvu u Africi, izgrađeno je 1.100 kilometara autoputeva, 1.500 kilometara pruga.
Islamisti su pod kontrolom, ali i oni su udarili nov pečat nekad izrazito sekularnoj zemlji. Vozim se od aerodroma nazvanom po Huari Bumedijenu, nasledniku vođe oslobodilačkog rata Ahmeda Ben Bele. Iz saobraćajne gužve, tako tipične za zemlje u usponu, razaznajem da su sasvim retke žene za volanom.
Alžir je daleko od Saudijske Arabije gde je ženama zabranjena vožnja, ali prisećajući se ranijih vremena shvatam da je ovo trag dramatičnih događaja koji su Alžir potresali čitavu deceniju.
Deficit ženavozača popunjava suficit muškaraca sa čistim insignijama islamskog fundamentalizma: bele kapice na glavi, molitveni žulj na čelu, brada, skraćeni ogrtači poput kratkih pantalona koje nose vehabije. U Alžiru su to „salafi", pobornici islamskog čistunstva.
Učenje „salafa" ne podrazumeva militantnost, ali „Salafi grupa za propoved i borbu" okrenula se nasilju. Kada su se januara 2007. preimenovali u „Al Kaidu u zemlji islamskog Magreba", postali su najveća pretnja u regionu. Poslednji put oglasili su se decembra 2007. ubitačnim eksplozijama po gradu Alžiru kada je stradala 41 osoba. Danas fondove Osame bin Ladena pune kidnapujući turiste po susednim državama.
Koliko ih je? Koliko su opasni? Sagovornici mi tvrde da ih je manje nego što ih je bilo. U svakom slučaju više nego što pamtim kada sam ovde dolazio. Islamski fundamentalizam naslanja se na rastući broj mladih bez posla.
Vlast obećava tri miliona novih radnih mesta, ali gotovo 75 odsto mlađih od 30 godina je nezaposleno. Sede po trotoarima. Besciljno lutaju gradom pritisnutim sve većim brojem „haraga", ilegalnih imigranata. Mnogima, onima koje ne zanimaju stare priče o bezbednosti, terorizmu i revoluciji, jedine opcije su ili socijalni neredi, kao prošle godine, ili pasivnost.
„Nemaju posao. Željni su događaja. Žele da im se nešto lepo desi", sociološki analizira taksista Hamid na dan fudbalske utakmice sa Srbijom.
Nikada, nigde, nisam video ništa slično. Meč je počinjao u 19.15 a već u 7.30 na stadionu ih je bilo 25.000. Dok sam nešto posle podneva prolazio Olimpijskim gradom na tribinama ih je bilo već najmanje 55.000. Kada je utakmica počela na stadionu je bilo upakovano svih 72.000. Najmanje toliko ostalo je ispred. Besni i frustrirani. Do te mere da su srpski ministri morali da budu evakuisani iz VIP salona.
Pitanje je ko će te mlade prvi angažovati? Država ili ekstremisti? Vlasti su dobile bitku sa Islamskim frontom spasa, ali Al Kaida je teroristička internacionala koja hvata korene. Čak 80 odsto njenih regruta iz Alžira nema posao ni srednju školu.
Kako sam ovde došao sa državno-privrednom delegacijom Srbije, nameću mi se neke sličnosti između „ovde i tamo". Ratna drama je u obe zemlje počela u isto vreme. Potom je sledila izolacija. Poput Srbije, gde ekonomska kriza pogoduje naletu desnice, posebno među mladima, i privredne nedaće Alžira pokušava da iskoristi Al Kaida.
Uočavam i da su zemlje iste nesvrstane istorije i nedavnih ratova izvukle slična iskustva iz prošlosti. OK, bila su to neka gotovo romantičarska vremena, ali svet se promenio. Da vidimo šta možemo da uradimo za obostranu korist.
Mlađan Dinkić, Dragan Šutanovac i Radovan Jelašić dobro su uradili što su otvorili Poslovni forum dve zemlje. Prepoznavanje savremenosti navodi na konkretne dogovore. Krajnje je vreme da izađemo iz začaurenosti i gotovo parohijalne zaokupljenosti sopstvenim problemima.
Odavno smatram da treba obnoviti veze sa nesvrstanim svetom. Dopadalo se to nekome ili ne, Brozovo ime i danas je kapital. Vuk Jeremić to može da potvrdi. Uostalom, kome ćemo prodavati robu kada srpska proizvodnja jednom živne? Nemcima? Odmah?
Alžir je jedno od onih tržišta na kome smo bili i te kako prisutni. Danas samo „Hemofarm" ima svog predstavnika u ovom gradu kosmopolitske prošlosti i ambicije da to ponovo bude u budućnosti.
Srpski privrednici pažljivo su zapisivali. Potom pregovarali. Ko je i koliko poslova sklopio, zavisiće od njihove umešnosti, ali čini mi se da je to pravi način.
Pitam se samo imamo li mi odgovor na izazov gde želimo da budemo za pet godina. Da li ćemo se setiti da su srpski traktori nekada orali i drljali po Magrebu i Bliskom istoku a danas ih uvozimo iz Belorusije?
Neće se, naravno, svakome isplatiti potrošeni kerozin i hotelski trošak u Alžiru, ali ovakve vrste ekskurzija obećavaju. Pod uslovom da nešto naučimo i od domaćina.
Boško Jakšić
[objavljeno: 07/03/2010]
