Izvor: Press, 04.Maj.2014, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roberto Bađo: "Mali Buda" božanskog dara!
Roberto Bađo - jedan od najnadarenijih igrača u istoriji fudbala, nepresušnog i raskošnog talenta,koji je mogao sve, bukvalno sve sa loptom u nogama... Moćan, fantastičan fudbaler koji je ostavio neizbrisiv trag u svetskom fudbalu. Čovek koga je Italija bezrezervno obožavala, čak i onda kada je zbog njega gorko plakala!
U istoriji je bilo i uspešnijih fudbalera, sa daleko više trofeja, ali nikada tako kompletnih, tako strastvenih, sa toliko mašte i talenta, sa takvom fudbalskom vizijom kao Bađo! Omaleni Italijan je bio brz poput munje, vešt, lukav, izuzetno precizan, savršene tehnike, beskrajno inteligentan, igrač koji je iz svake situacije mogao da postigne spektakularan gol. Mnogi tvrde da je bio produktivniji čak i od Maradone, i da su ga samo hronične povrede sprečile u tome da bude najveći svih vremena.
Bađo je još od svojih početaka bio poštovan i voljen među saigračima, zbog skromnosti, nesebičnosti, timskog duha i požrtvovanosti. Kako je rastao njegov ugled i status u surovom svetu fudbala, tako je rasla i njegova kosa, uvek svezana u rep, zbog čega je i zaradio nadimak „Božanski rep”.
Bez preterivanja, Robiju je fudbal ušao u krv, a da još nije ni prohodao. Kao beba je često gledao kako njegova starija braća igraju utakmice u rodnom seocetu Kaldonju, da bi se i sam dohvatio lopte čim je stao na noge. Njegov otac je ispričao da ga je neretko tražio noću po selu, dok se mali Bađo sakrivao, samo da bi što duže mogao da bude na fudbalskom terenu. Upornost, želja i pasija su se isplatile, od lokalnog amaterskog kluba čelnici Vićence, koja se takmičila u Seriji C, kupili su ga za samo trista dolara. Već u 15-oj godini ustalio se kao uzdanica prvog tima, i na krilima njegovih sjajnih partija i golgeterskog umeća Vićenca se popela u viši rang takmičenja.
Italijanski giganti iz Serije A poput Fiorentine i Juventusa nisu propustili da zapaze svo bogatstvo Robertovog talenta. U trci za njim pobedila je „Viola” sa unosnom ponudom od million i po evra. Radost se samo dva dana nakon sklapanja ugovora pretvorila u agoniju - Bađo je na poslednjoj utakmici za Vićencu gadno povredio koleno. Povreda je bila takve prirode da lekari nisu mogli sa sigurnošću da tvrde da će uopšte moći da nastavi da igra fudbal. Uprkos neočekivanom pehu, uprava Fiorentina rešila je da ostane uz svog tek pristiglog fudbalera i obezbedi mu adekvatno lečenje i rehabilitaciju, što je on u kasnijim godinama višestruko uzvratio. Bili su ta najmračniji dani u životu sjajnog napadača, ali su mu pomogli da se mentalno definiše, dajući mu unutrašnju snagu i veru, koje će mu u budućnosti pomoći više nego što je iko mogao da zamisli. Naime, povrede su do kraja karijere bile stalni saputnik Robertu, a nakon penzionisanja priznao je „da je igrao samo onda kada ga noga nije bolela, bio bi na terenu dva ili tri puta godišnje”. Ono što ga je u fudbalo održalo, i to na vrhu, jeste isključivo ogromna, neprolazna ljubav prema toj igri i duševna harmonija.
– Biti operisan u to vreme bilo je i više nego rizično. Tokom oporavka bilo je još teže... Alergičan sam na najmoćnije lekove protiv bolova, tako da sam mesecima nakon operacije bio u neopisivoj, užasnoj agoniji. Ali, sve sam izdržao, samo da bih opet mogao da igram – ispričao je italijanski fudbaler.
Interesantno je da je proslavljeni as sve prepreke u karijeri, a posebno pomenute povrede, prevazišao, kako sam kaže, vođen mantrama i idejama budizma kome se posvetio, a da još nije proslavio ni 21. rođendan. U izrazito katoličkoj zemlji Bađo se usudio da se okrene budizmu, priključivši se redu „Soka Gakija“, koji propagira važnost samomotivacije, kao i podsticanje mira, kulture i obrazovanja. Od tada, ceo svet ga je poznavao i kao „malog Budu“. Danas, on tvrdi da samo zahvaljujući budizmu nije odustao od fudbala, kao i da je odsustvo bilo kakvog negativnog skandala i duševni sklad i smirenost koji ga godinama krase, upravo rezultat posvećenosti ovoj indijskoj religiji. Budizmu je posvećena i njegova supruga Adriana, sa kojom je u ljubavi od 15. godine života.
Kada je konačno postao standardni prvotimac Fiorentine, šepurio se svojim neverovatnim veštinama, opravdavši poverenje kluba. Bio je „sveti sin“ Firence, idol i miljenik navijača, okosnica i lider ekipe. Upravo zato, simpatizere „ljubičastih“ silno je razbesnela vest o njegovom prelasku u redove Juventusa, istog onog koji ih je te godine porazio u finalu Kupa UEFA. Ni rekordni transfer u to vreme od čitavih 12 miliona evra nije bilo opravdanje, kao ni Bađova tvrdnja da je bio primoran na takav potez. Navijači su tri dana protestvovali na ulicama Firence, praveći užasne nerede u kojima je grad „demoliran“, a čak 50 ljudi povređeno. Ipak, Bađo nije zaboravio ljubav i podršku navijača, Fiorentinu napustivši sa izrekom na usnama „Uvek ćete biti u mom srcu“. Odanost nekadašnjim fanovima pokazao je i kada je u utakmici gde su snage odmerili upravo Fiora i Juve odbio da šutira penal. Tada je poslat na klupu, ali je stadion „Artemio Franki“ napustio dok mu se u ruci vijorila zastava Fiorentine.
Takav postupak zahladneo je odnos sa navijačima „stare dame“, ali umeće, veština, predivni golovi i magija koja je strujala stadionom kada god bi Roberto igrao, otopili su „ledeni breg“ i večno upisali ime ovog fudbalskog majstora u srca Juveovih pristalica. Bađo je u dresu ekipe iz Torina bio centralna figura, talisman i fantastična, neprevaziđena „desetka“, samo potvrdivši ono što su mnogi već znali – da je igračina svetskog kalibra, predodređen za legendu. Nakon što je Juventus doveo do titule na Kupu UEFA 1993, proglašen je za najboljeg igrača sveta i Evrope, a potom se 1995. okitio duplom krunom: Skudetom i trofejom u Kupu Italije!
Pojava Alesandra Del Pjera u Juveu i taktičko razmimoilaženje sa trenerom Marčelom Lipijem doveli su do toga da Roberto pojača Milan. Ipak, povrede i sukobi sa trenerima koji su preferirali fizički spremnije igrače više od onih prirodno talentovanih, sa „neobuzdanim“ umećem, doveli su do toga da je majstor fudbala, noseći beznačajnu „18-icu“ na dresu, grejao klupu za rezervne igrače. Njegovo nezadovoljstvo bivalo je veće iz dana u dan, a na scenu je polako stupala era u kojoj je fudbal prestajao da bude „umetnost“, bar kako je to on shvatao.
– Bolje je imati deset ljudi koji znaju da igraju fudbal i razumeju ga, a neorganizovani su, nego imati u ekipi desetoricu savršeno organizovanih i taktički potkovanih igrača, koji samo trče naokolo bez ikakvih rezultata – nije tada krio bes Bađo.
Razočaran od strane velikog kluba, Robi je odabrao osrednju Bolonju, što se ispostavilo kao najbolji mogući potez. Bez „taktičkog povodca“, sa potpunom slobodom u igri, on se konačno ponovo rodio: sa 22 gola u 30 utakmica zablistao je kao najbolji strelac Serije A. Usledio je transfer u veliki Inter, što je izgledalo kao prava stvar. Međutim, još jedna povreda u kombinaciji sa ponovnom saradnjom sa Marčelom Lipijem nikako nisu bili plodonosni po njega.
– Lipi je objavio rat dok sam bio u Interu. Problem je bio što čak i kada nisam igrao, ljudi su pričali o meni, dok on jednostavno nije mogao da natera ljude da ga zavole. Hteo je da me uništi, ali mu nije pošlo za rukom – istakao je „mali Buda”.
Roberto je Inter napustio ipak visoko uzdignute glave, i sa nekim lepim uspomenama. Postigao je dva gola u pobedi nad Real Madridom u Ligi Šampiona, a u njegovoj poslednjoj utakmci protiv Parme u okviru plej of kvalifikacija za LŠ, on je bio strelac dva čudesna gola koja su osigurala trijumf klubu iz Milana.
Poslednje poglavlje u Robertovoj karijeri bio je potpis za Brešu, što su mnogi doživeli kao potpisivanje „kapitulacije“. Tadašnji trener slabašne Breše formirao je tim oko ove sjajne „desetke“, i nije pogrešio.... „Božanski rep“ bio je već polused, ali mudrost i nestvarna vizija nastavile su da krase Bađoov duh koji je inspirisao i zadivljavao sve oko njega. Ima mnogo primera gde snaga i umeće blede vremenom, ali Roberto je pokazao da nema ograničenja, da je „besmrtan“, hrabar i nenadmašiv. U neverovatnom finišu prve njegove sezone u Breši, prvenstvo su završili u „gornjem domu“, kao sedmi na tabeli. U naredne tri godine, dok je god Bađo bio tu, Breša nije ispala iz serije A - nešto što se zaista retko dešavalo u pokrajinskim klubovima Italije.
U maju 2004. na „San Siru“ protiv „rosonera” pred 80.000 navijača Roberto Bađo odigrao je svoju poslednju utakmicu. Publika ga je u penziju ispratila veličanstveno, skandirajući njegovo ime svih 88 minuta, koliko je bio u igri, aplaudirajući na svaki njegov potez. Kažu da je to bio najsrdačniji i najtopliji ispraćaj u istoriji fudbala. Suznih očiju, „mali Buda“ je takođe aplaudirao, dok ga je grlio kapiten Milana, prijatelj i bivši saigrač Paolo Maldini. Karijeru je okončao sa 218 golova u Seriji A, što ga čini petim najboljem strelcem svih vremena.
– Anđeli pevaju u njegovim nogama – još davno istakao je Aldo Agropi, najbolje opisavši predivnu igru velikog napadača!
OŽILJAK KOJI NIKADA NEĆE ZARASTI!
Legendarni fudbaler je živa ikona italijanske reprezentacije, njen simbol i „himna“. Bađo se u strelce upisao 27 puta na 56 utakmica, a jedini je italijanski igrač koji je postigao golove na tri šampionata planete, 1990, 1994. i 1998. godine.
Upravo je on bio temelj reprezentacije Italije 1994, najzaslužniji što je prosečna selekcija sa „čizme“ dogurala do finala gde su snage odmerili sa Brazilom... Ipak, jedan detalj u tom okršaju obeležio ga je za života, trajno pomračivši sav sjaj njegove karijere. U tom „kobnom“ finalu, koje se završilo 0 - 0 nakon produžetaka, Bađo je izvodio poslednji šut sa bele tačke u penal završnici., kada je lopta otišla preko prečke, a Brazilci su zaplesali sambu i postali prvaci sveta! Bađo je plakao. Italija je plakala. Mrzeli su, psovali i osporavali Roberta, zaboravivši da njega nije bilo, nikada ne bi ni videli svoje fudbalere u finalu! Bes naroda obrušio se na čuvenog golgetera, a podla opaska „da je verovao u Hrista, a ne u Budu, ne bi promašio penal“, bolela je Bađa više od svega.
– Moje najgore sećanje, ožiljak koji nikada neće zarasti. Godine uspeha izbrisane samo jednim promašenim penalom – istakao je on mnogo godina kasnije o čitavom „incidentu”.
