Izvor: Politika, 28.Maj.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reprezentacija ili hor
Fudbalski savez Srbije odgovara za svog selektora i nipošto nije smeo da dozvoli da on, nesporno s najboljom namerom, i njemu, a i Srbiji baci u ruke vrlo vruć krompir
Već na prvom koraku kao selektor Siniša Mihajlović je obezbedio mesto u istoriji: izbacio je iz reprezentacije fudbalera koji nije hteo da peva himnu! Čak i sa najboljom namerom, uz iskreno uvažavanje državnih simbola, ne može da se dokuči kakve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veze s njihovim formalnim poštovanjem ima igranje fudbala za reprezentaciju.
Fudbal je odavno postao posao i fudbaleri se njime bave zbog novca. Zbog njega su još 1962. jugoslovenski reprezentativci, kako i sami priznaju poslednjih godina, propustili priliku da uđu u finale svetskog prvenstva.
Uoči polufinalne utakmice protiv Čehoslovačke zatražili su „džeparac” i pošto im nije dat to više nije bila ista ekipa. Kasnije, 1974. i 1982, opet su pare zamutile vodu, što, takođe, odavno nije tajna. Na oba šampionata, prva dva na koja se posle onog 1962. plasirala Jugoslavija, a do tada nijedan nije propustila posle Drugog svetskog rata, naša reprezentacija je neslavno prošla.
I nisu naši jedini koji su tražili pare da bi igrali za svoju zemlju. Na Svetskom prvenstvu 1974. reprezentacija Zapadne Nemačke, čiji je vođa bio Bekenbauer, tražila je da se poveća nagrada za osvajanje šampionata ili sledi bojkot. S obzirom da je baš Zapadna Nemačka bila domaćin može da se zamisli kakva bi to bruka bila za nju. I ultimatum je prihvaćen.
Igranje za reprezentaciju danas je već ozbiljan kamen spoticanja u svetu. Klubovima, kao poslodavcima, ne odgovara da njihovi skupo plaćeni igrači igraju za reprezentaciju – ni za svoju, a kamoli za tuđu. Ako se povredi igrajući za reprezentaciju klub je višestruko oštećen: em ne može da računa na tog igrača, em mora da mu plaća po ugovoru, koji je sačinjen kada je bio zdrav, em još mora i da plaća za njegovo lečenje.
Na kraju krajeva, i selektori rade za pare, a ne iz zadovoljstva da pevaju državnu himnu na nekoj utakmici.
Kada bi pevanje himne bilo bitno verovatno bi Austrijanci poslali Hor bečkih dečaka i ponovo bi bili u svetskom vrhu. Ili, da smo se mi toga ranije setili, mogao je na fudbalskom igralištu da nas zastupa Kolegijum muzikum. Ili bar da uvežbava igrače da lepo pevaju.
Za učinak u sportu nije bitno ni to što neki reprezentativac može da bude protiv države za koju igru. U francuskom timu koji je 1998. postao svetski prvak, a 2000. i evropski zapaženu ulogu je imao Kristijan Karembe. Javno je govorio da sebe ne smatra za Francuza, da je za nezavisnost francuske kolonije Nove Kaledonije, a da igra za reprezentaciju Francuske samo zato što preko nje ceo svet može da čuje za njegovu otadžbinu Novu Kaledoniju. To je mnogo teži slučaj, nego, recimo, odnos prema „Marseljezi”.
A kakav je stvarno bio Belodedićev odnos prema rumunskoj himni u vreme Čaušeskua? Ko nije upoznat – on je zbog tadašnjeg režima prebegao iz Steaue, s kojom je 1986. osvojio Kup šampiona, u Crvenu zvezdu.
Bilo je i blažih varijanti. Rusima je 2007. pogotkom pri samom kraju utakmice evropsku titulu u košarci doneo Amerikanac Holden. On ni ruski nije znao, a za doprinos razvoju sporta i fizičke kulture Rusija ga je čak i odlikovala.
Vrhunski sportisti pre svega imaju u vidu svoju karijeru, što je i razumljivo, jer drugo životno zanimanje nemaju. I oni zbog toga na terenu pružaju sve što znaju i mogu.
Nema spora da je Mihajlović želeo najbolje, ali je time Fudbalskom savezu Srbije, a i samoj državi, ubacio vrlo vruć krompir u ruke. Bilo bi nelagodno i da je zbog toga iz reprezentacije odstranjen fudbaler srpske nacionalnosti, a ovaj slučaj sa Ademom Ljajićem može da bude iskorišćen, i verovatno će i biti iskorišćen, da se Srbija ponovo, kad nekome zatreba, prikaže u lošem svetlu.
Druga bi priča bila da reprezentativac pljune protivničkog igrača, recimo, na svetskom prvenstvu. A imali smo i takav slučaj.
U Fudbalskom savezu Srbije izgleda da odluke donese bez šireg sagledavanja mogućih posledica. Opravdanje da su sporazum s paragrafom po kome se gubi mesto u reprezentaciji, ako se ne peva himna, igrači dobrovoljno potpisali je pokušaj da se izvadi kestenje iz vatre. Bez obzira na te blage reči radi se o iznuđivanju, jer onom ko ne potpiše jasno je da tim sam sebe izbacuje iz reprezentacije. A da nije obavezno ne bi bilo ni podnošeno na potpisivanje.
Na žalost, umesto da mukotrpnim stručnim radom potvrdi da je zaista spasilac našeg fudbala Mihajlović je krenuo u brzo skupljanje poena iz rodoljublja, mada ovo što je učinio više priliči Sterijinim „Rodoljupcima”.
Ivan Cvetković
objavljeno: 29.05.2012.
