Izvor: Politika, 08.Dec.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o fudbalu
Najlepše priče iz naše istorije nisu ispričane. Kao da smo to podrazumevali, a onda smo tragali za crnilom – smatra poznati glumac koji filmom „Montevideo, Bog te video!” debituje kao reditelj
Glumac i producent Dragan Bjelogrlić ovih dana u Beogradu realizuje svoj prvi rediteljski projekat – film „Montevideo, Bog te video!” o učešću srpske fudbalske reprezentacije na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvom Svetskom prvenstvu u Montevideu u Urugvaju 1930. Dva filma i seriju, prema scenariju Srđana Dragojevića, baziranom na knjizi „Montevideo, Bog te video!” novinara Vladimira Stankovića, Bjelogrlić snima povodom 80 godina od prvog Svetskog fudbalskog prvenstva i najznačajnijeg uspeha u istoriji našeg fudbala.
Zašto ste se odlučili da Vaša prva režija bude baš „Montevideo, Bog te video!”?
Kada sam pre 15 godina počeo da produciram, bio je to put i do režije. Tokom filma „Rat uživo” razmišljao sam o režiji, ali nisam bio spreman u potpunosti, nisam se suočio sa svim što ona nosi. Od tada do danas ozbiljno sam razmišljao o režiji u zanatskom smislu, iako to nije najbitnije. Odlučio sam da je trenutak da režiram tek onda kada nađem priču koju bi baš ja želeo da ispričam. U slučaju „Montevidea”, desilo se da je to ideja „Intermedija netvorka” i Zvonimira Šimuneca koji su me pozvali da vodim ovaj projekat. Kada sam se upoznao sa projektom i vremenom o kojem govori, shvatio sam da je to priča koju bih režirao.
Za kakvu rediteljsku koncepciju ste se odlučili?
Još uvek ne mogu da definišem koncepciju, osim da želim da ispričam ozbiljnu priču koja će biti romantična, u isto vreme i smešna i tužna, a koja će biti na visokom estetskom nivou. Nisam odgovorio šta je koncept, ali znam šta su mi ciljevi. Ako se iz ovoga izrodi koncept, to će biti moj stav prema životu. Nemam ambicija da uspostavljam novu estetiku, niti je ovo delo za festivale, već film za publiku koji će joj vratiti veru u srpsku kinematografiju.
Imate li uzore u filmskoj režiji?
Iskreno, pripremajući se za režiju ovog filma, gledao sam „Bilo jednom u Americi” Serđa Leonea, „Varljivo sunce” i „Oči čarnije” Nikite Mihalkova, i „Amarkord” Federika Felinija, i sećao sam se filma u kojem sam igrao – „Bal na vodi” Jovana Aćina. Mene su ovi filmovi terali da idem u bioskop.
Šta Vas je privuklo priči o uspehu srpskog fudbala na prvom SP u fudbalu u Urugvaju 1930. godine?
U ovom projektu spojile su se moja opsednutost fudbalom, opsesija pričama o prijateljstvu i ljubavi koje su mi najdraže u literaturi i na filmu, i epoha. U Srbiji do sada nije ispričana prava priča iz epohe. Epohu sam shvatio kao izazov, pogotovu u trenutku kada srpskim filmom dominiraju crnilo i gorčina, kao neki naš znak prepoznavanja. Zašto sve što je srpsko mora da bude prljavo i ružno? Epoha i tridesete godine prošlog veka su dobra prilika da prikažemo nešto pozitivno. Najlepše priče iz naše istorije nisu ispričane. Kao da smo to podrazumevali, a onda smo tragali za crnilom. Preterali smo u tome, pa nove generacije stavljaju znak jednakosti između termina Srbija i sivilo, i to je postalo sociološki fenomen. Moja kćerka koja ima 13 godina Srbiju izgovara sa nipodaštavanjem. Ljudi čine vreme, a ne vreme ljude. Ljudi su ludi, pa naprave ludo vreme. Ako želimo dobro vreme, moramo da pošaljemo pozitivnu poruku ljudima.
Tridesete godine prošlog veka su bile dobro, ako ne i najbolje, vreme za Srbiju. Može li se to vreme ponoviti?
Kao nepopravljivi optimista osećam da Srbija sada ima novu šansu. Iako je iskasapljena izašla iz ratova, tridesetih godina prošlog veka Srbija je imala dobru poziciju u svetu. Sada ponovo možemo da pokažemo svoje prave vrednosti. Sada nam treba vera u nas same, ali i u ljude oko nas, pa tek onda u narod i državu. Koliko god da svet u kojem živimo nije romantičan, a ovo je najmanje romantičan period u poslednjih 100 godina, moja potreba za romantikom je veća.
Zašto ističete da će Vaš film biti bajka?
Ta moja izjava je bila pretenciozna, jer je bajku najteže napraviti. Kada pomislim na bajku, mislim na „Amarkord” ili „Bilo jednom u Americi”. Danas ne postoje bajke, već samo kompjuteri i internet koji surovo realizuju život. Ne postoji drugi svet u koji možemo da odlutamo. Kada smo mali, prvo nam pričaju bajke, da bismo zavoleli svet.
Ivan Aranđelović
----------------------------------------------------------
Vratimo se vrednostima dobrog ponašanja
Na snimanju Vašeg filma video sam veliki broj statista koji igraju navijače, a oni su u odelima, leptir-mašnama i kravatama. Danas je slika drugačija – navijači su huligani koji šire nasilje?
Tako je bilo nekada i na tome i insistiram. Ljudi treba da se zapitaju zašto nam je danas ovako i zašto se Srbija izgovara sa malim „s”. Ne možemo se obući u te kostime i vratiti u to vreme, ali se možemo zapitati šta se promenilo. Na prvom mestu, trebalo bi da se vratimo vrednostima dobrog ponašanja.
[objavljeno: 09/12/2009]
Pogledaj vesti o: Fudbal
