Izvor: Politika, 23.Jan.2014, 18:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predsednik Fife prvi poželeo dobrodošlicu

Smehotresna partija bilijara između Jakšića i Đokića u mađarskom restoranu u Montevideu. – Milijarderski banket kod Roka, kralja saobraćaja u La Plati. – Rajski „zatvor” u hotelu „Des Anglaz”

Devetnaestog dana po ukrcavanju u Marselju naši fudbaleri su stigli na odredište. O tim poslednjim danima uoči ulaska u istoriju golman naše fudbalske reprezentacije Milovan Jakšić, jedan od junaka Prvog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svetskog prvenstva u Montevideu, kazivao je M. R. Beliću, koji je to objavio u listu „Sport”, a potom i u zbirci sportskih reportaža „Sa loptom kroz svet” (1944):

I inače crnomanjaste puti, Milutinac se pred kraj puta ni po čemu više nije razlikovao od stoprocentnih crnaca, što se uostalom ubrzo i potvrdilo, jer kada smo se uz specijalnu dozvolu iskrcali u Rio de Žaneiru da provedemo jednodnevni zastanak broda, jedan od obalskih radnika, inače crnac, sa smeškom razumljivim samo njegovim saplemenicima, prišao je Milutincu i na nepoznatom, valjda nekom crnačkom jeziku, pun radosti uputio mu neke reči koje, razume se, ni Milutinac, iako crn, nije razumeo.

Iskrcavanje i boravak u Rio de Žaneiru stoje mi još u svežem sećanju. Prvi oblakoder, zgrada na dvadeset i osam spratova, pored koje sam prolazio sa strahom da će se možda srušiti na mene, zatim onaj nemirni južnjački tempo i bezbroj dražesnih mulatkinja, stoje mi još uvek u sećanju. Novi Svet zaista.

A tek grad? Divota! Njegov položaj – krasota!

Sve to bilo je toliko divno da sam pretstojeći deo puta proveo kao u nekom snu. Prvi, površni utisci Novoga Sveta očarali su me. Evrope, starog kontinenta, nisam hteo više ni da se sećam. U ovom momentu moja čežnja je bila Novi Svet: Amerika! U njoj, želeo sam tada, da vazda ostanem: da zasnujem svoj dom, da zaboravim na prošlost.

Pretposlednji dan putovanja bio je naročito miran. Toliko da je čak i Moša sa ostalim junacima sa palube prvi put u toku putovanja sišao na ručak u brodsku trpezariju.

Međutim, već u toku ručka nastala je uzbuna. More se uznemirilo. Mošina utroba takođe. Kao pod komandu svi pogledi se upreše u Mošu. Njemu ovo kao da pogorša stanje, uzvrda se i samo što reče:

– Junaci na palubu! pa oberučke zaklopi usta i kao gonjen propelom odlete uz stepenice.

Jedan za drugim krenuše njegovim tragom i ostali naši junaci sa palube.

Devetnaestog dana, najzad, brod se usidrio u pristaništu Montevideo. Zajedno sa policijskim čamcem pristao je još jedan. Rekoše nam odmah da ljudi iz toga čamca traže nas.

Ostavljajući čak i prtljag mi poletesmo ka ogradi, iza koje se ubrzo pojaviše na palubi ti ljudi. Jedan momenat ćutanja, koje ubrzo prolomi uzvik: Francuzi! I zaista to su bili Francuzi na čelu sa Žil Rime-om, pretsednikom Fife, koji su požurili da nam prvi požele dobrodošlicu.

Ova pažnja nas je neobično dirnula, jer susret sa njima, koji su tek dva dana ranije prispeli i od kojih smo neke i lično poznavali, pretstavljao je susret sa našim svetom, koji je iako dalek i „stari”, ipak bio naš.

Radost naša je bila neizmerna, no ona bi se ipak mogla opisati, ali opisati se nikako ne može radost, koju smo doživeli sat kasnije, iskrcavši se najzad na čvrsto tle. Jer tamo, na zemlji, čekala nas je cela naša iseljenička kolonija sa ... tamburaškim orkestrom na čelu. Novi Svet, tamburaški orkestar i čisti lepi srpski jezik.

Posle dugih, srdačnih i bratskih govorancija, krenuli smo najzad put hotela „Des Anglaz”, u kome su za članove naše reprezentacije već bili rezervisani luksuzni apartmani. Nekoliko dana ranije u ovaj hotel su već bile prispele reprezentacije Francuske, Čile-a i Sjedinjenih Američkih Država.

Svet sportista bio je isključivi stanovnik ovog divnog hotela, koji u velelepnom i vazda prijatnom letovalištu Montevidea, pretstavlja poslednju reč arhitekture i mode.

Sazidan na najlepšem mestu grada, sa divnim parkom i basenima retko ukusno izrađenim, ovaj hotel je pre ličio na dvorac iz bajki hiljadu i jedne noći nego li na zatvor, što je on u stvari pretstavljao za nas sportiste, koji smo za celo vreme takmičenja živeli skoro isposničkim životom.

Čitave dve nedelje pre početka takmičenja proveli smo u Montevideu. Bolje rečeno u zatvoru tog divnog hotela „Des Anglaz” iz koga smo, izuzimajući zvanične posete, izišli, verovali ili ne, samo jedanput.

Tog jedanput, međutim, dugo ću se sećati. A evo zbog čega.

Na čelu sa voćstvom imali smo da provedemo veče u jednom madžarskom restoranu. Jedva nekoliko desetina metara od našeg hotela, nalazio se ovaj lepi restoran, inače svratište Madžara i svih Evropejaca.

Obed serviran u tom hotelu preneo nas je za časak u domovinu. A kako i ne bi: madžarska kujna – naša kujna. Nažalost ubrzo se morali ići na počinak. Energično i neumitno voćstvo je to zahtevalo i, razume se, mi smo se svi digli za polazak.

Pa ipak nekako Moma Đokić i ja uspeli smo da ostanemo samo da odigramo partiju biljara. Jednu. I to samo do dvadeset. Taj uslov nam je postavio vođa, a šta je to značilo, iskren da budem, tada nisam znao, jer niti Moma niti ja ni pojma nismo imali o biljaru.

Reč je ipak reč. I dok su ostali već oko deset časova krenuli na počinak, Moma i ja smo se prihvatili takova.

Kakva je to partija bila dovoljno je navesti samo da su svi gosti, pa valjda i ceo hotelski personal, bili okupljeni oko našeg stola kidajući se od smeha našim nezgrapnim potezima.

Koliko je, međutim, ta jedna partija trajala doznali smo tek kada je d-r Andrejević, nestrpljiv zbog našeg dugog izostanka, došao da nas potraži. U našoj partiji stanje je tada bilo tek 8:5 za Momu, a zidni časovnik, koji smo tek na Andrejkino pokazivanje prviput pogledali, pokazivao je 4 sata izjutra.

Sem treninga i izleta, ostale dve posete učinili smo pretsedniku opštine, koji nam je priredio lep banket, i našem zemljaku Roku, najbogatijem čoveku Urugvaja, čija se pokretna imovina tada cenila na preko osamdeset miliona pezosa! Roko, kralj saobraćaja u La Plati, priredio nam je banket zaista dostojan jednog milijardera.

Izuzimajući ove dve-tri posete, mi smo sve ostalo vreme proveli u strogo sportskom životu. Pod neprestanom kontrolom naših vođa, mi smo se iz hotelskog kruga udaljavali samo u danima treninga. I tada automobilom na teren Penarola, gde smo trenirali zajedno sa našim prvim protivnikom – Brazilijom.

Sa treninga vraćali smo se takođe automobilom u hotel. Lični prohtevi, izlasci i razonode bili su isključeni.

Sutra: Naša himna kao oštrica mača presekla 50.000 glasova

Priredio I. Cvetković

objavljeno: 23.01.2014.
Pogledaj vesti o: Fudbal

Nastavak na Politika...