Izvor: Politika, 15.Sep.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret bez rama: Endi Marej
Ponos Škotske
Dok Krejg Livejn, selektor fudbalske reprezentacije Škotske, posle susreta sa Srbijom i Makedonijom trpi teške kritike zbog nedostatka „taktike koja odgovara duhu nacije”, dotle jedan teniser zasenjuje družinu sa „Hempden parka” i čini svakog Škota ponosnim. Koliko je njegovo njujorško finale sa Đokovićem bilo važno za Škotsku, svedoči i pojavljivanje Šona Konerija i Aleksa Fergusona.
Pobednika Ju-Es opena Endija Mareja će danas, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u rodnom Danblejnu, dočekati kao junaka, mada mu neki u Škotskoj zameraju što se juče nije pojavio na Olimpijskoj smotri u Glazgovu. Na njoj su građani pozdravili škotske predstavnike na Igrama u Londonu na kojima su, normalno, učestvovali kao Britanci. Pojavili su se gotovo svi osvajači medalja, predvođeni Krisom Hojem, ali ostao je gorak ukus zbog izostanka novog „kralja Njujorka”.
Iako je ovaj defile bio, kako tvrde organizatori, jedna od promocija Glazgova kao domaćina Igara Komonvelta 2014, neki političari su upozorili da je to, pre svega, „doprinos u pripremi referenduma o nezavisnosti 2014”. Pa tako, dok jedni žale što se trenutno najpopularniji Škot nije pojavio (uz obrazloženje njegovog „pi-ara” da mu je potreban predah) dotle ima i onih koji smatraju da je to bio „pravi potez”.
Kako god, Endi Marej nije više običan sportista, ne samo zato što je ušao u onaj uzak krug osvajača grend slem turnira, već i zbog činjenice da je i Škot i Britanac. I da će njegovo ime imati posebnu težinu kako se bude bližila 2014.
Rođen je 15. maja 1987, nedelju dana pre Novaka Đokovića, s kojim je kao dečak, na istom turniru, zakoračio u svet takmičarskog tenisa. Od tada su i prijatelji i rivali. Išao je u osnovnu školu u Danblejnu i bio je prisutan 13. marta 1996. kada je Tomas Hamilton ubio 16 učenika i jednu odraslu osobu u zločinu koji je bio svetska vest dana. Imao je sreće da bude u grupi koja je nekako izbegla sigurnu smrt.
Prvi teniski učitelj bila mu je majka Džudi. Sa 12 godina je osvojio Oranž boul, sa 15 se upisao u čuvenu školu tenisa u Barseloni „Sančez–Kasal”, a sa 16 je počeo da igra na čelendžerima i fjučersima. Sa 17 je osvojio juniorski Ju-Es open i postao najmlađi član Dejvis kup reprezentacije.
Profesionalac je sedam godina, ali do prošlog ponedeljka nije imao nijednu grend slem titulu. Iako je pobeđivao i Đokovića i Federera i Nadala, mnogi stručnjaci su tvrdili da je izlišno govoriti o „velikoj četvorci” sve dok ne osvoji neki od najveća četiri turnira.
Kad je početkom leta izgubio od Federera u vimbldonskom finalu, napustio je teren u suzama. Izgledalo je da će još dugo nositi žig „večitog gubitnika”. Ali, ubrzo je pokazao da ima jedan od najčvršćih karaktera, pošto je posle takvog razočaranja pred svojom publikom uspeo na istom terenu da pobedi u olimpijskom finalu istog rivala, prepustivši mu svega sedam gemova.
I opet, kad su posle olimpijskog zlata (osvojio je i srebro u miksu) kritičari nastavili s pričama da još nema grend slem titulu, da ga pritiskaju legendom o Fredu Periju (poslednji Britanac s peharom „velike četvorke”, osvojenim 1936. godine), konačno im je zapušio usta u Njujorku, savladavši zvanično najboljeg sportistu sveta.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 16.09.2012
Pogledaj vesti o: Fudbal, Tenis
