Izvor: Politika, 18.Jun.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci omađijani fudbalom
Lopta ne stiže tamo gde je očekuješ, to mi je koristilo u životu, govorio je Alber Kami, nesuđeni golman, Umberto Saba je pisao pesme o fudbalu, Pazolini esej a nobelovac Euđenio Montale sanjao je prvenstvo bez golova
Specijalno za „Politiku” iz Firence
Iako su stari Rimljani upražnjavali igru loptom harpastum, više su ih privlačile trke konja i kola u cirkusima, i gladijatorske borbe u amfiteatrima. Stoga, reči prezira: hleba i igara, koje je pesnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Juvenal uputio plebsu koji je na rimskom trgu tražio jedino žita i besplatnih igara u cirkusu, nisu aludirale na fudbalsku igru.
Masovna nacionalna opčinjenost fudbalom počinje da prelazi granice sa Olimpijskim igrama i potvrđuje svoj međunarodni karakter sa prvim Svetskim prvenstvom u Urugvaju 1930.
Golman egzistencijalista
Ko zna da li bi se mladi golman alžirskog univerzitetskog tima „Racing“, Alber Kami, danas obradovao učešću Alžira na prvenstvu u Južnoafričkoj Republici. (I Alžir je, u izvesnom smislu, debitant na Svetkom prvenstvu: do sada se samo dva puta takmičio: 1982. i 1986.) Ima ih koji smatraju da je samo slabo zdravlje sprečilo Kamija da se potpuno posveti lopti, prisiljavajući ga da se usmeri ka literaturi i filozofiji, kao i da se, umesto sportskog pehara, zadovolji Nobelovom nagradom. Fudbal je za Kamija predstavljao ključ za generalnije „čitanje“, pošto je shvatio da „lopta ne stiže tamo gde je očekuješ. To mi je koristilo u životu. Naročito u Parizu gde se ne može nikome verovati“.
Uprkos oštrim sukobima koji su obeležili njegov odnos sa piscem-golmanom, po pitanju fudbala Žan-Pol Sartr se slagao sa Kamijem. Fudbal je metafora života, mudrovao je Sartr. Život je metafora fudbala, „ispravlja“ ga savremeni italijanski filozof Serđo Đivone.
Fudbalskim temama bavio se i Umberto Saba, koji se sasvim slučajno približio fudbalu. Prvi put je išao na stadion u Padovi da bi udovoljio molbi svoje ćerke koja je želela da vidi gde je igrao domaći, tršćanski tim. Do tog trenutka pesnik nije pridavao značaj fudbalu, nije uspevao da shvati smisao pomame za kožnom loptom. Ali tog dana, na stadionu, za njega se sve promenilo. Možda je za ovu promenu bio presudan gest navijača protivničkog tima, koji je njegovoj ćerki dao buket cveća (to su bila druga vremena, kada je na tribinama vladala drugačija klima od današnje), ili pak čudan osećaj pripadnosti toj užarenoj masi... Ubrzo zatim, Umberto Saba je napisao pet pesama o fudbalskoj igri.
Poeta Euđenio Montale (dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1975) toliko je voleo fudbal da je čak zamišljao prvenstvo bez golova: „Sanjam da jednog dana niko više neće dati gol u čitavom svetu“. Ipak, i pored pesnikove nadrealističke metafore, šta bi bio fudbal bez golova?
Poslednje crkveno prikazanje
Jednom prilikom, Pjer Paolo Pazolini, koji se amaterski bavio fudbalom (bio je maštovito desno krilo), upitan šta bi mu se sviđalo da postane, da se nije bavio pisanjem i filmom, odgovorio je da bi bio dobar fudbaler. „Posle literature i erosa, za mene je fudbal jedno od velikih zadovoljstava.“ „Fudbal je poslednje crkveno prikazanje našeg vremena. Dok su druga crkvena prikazanja, čak i misa, sve manje popularna, fudbal je jedino koje nam je preostalo. Fudbal je spektakl koji je zamenio teatar“, govorio je.
Stoga nimalo ne čudi što je Pazolini, koji se još kao dečak, u rodnoj Bolonji, „zarazio“ fudbalom (igrao je po pet-šest sati neprekidno), posvetio jedan svoj esej lopti koja „život znači“. Njegova fudbalska strast na originalan način izjednačava fudbal sa jezikom definišući ga kao sistem znakova, koji ima sve suštinske karakteristike pisano-govornog jezika.
Španski pisac Manuel Vaskez Montalban (ostavivši po strani svog privatnog detektiva Pepea Karvala) uoči Mundijala u Francuskoj (1998) objavio je knjigu-pamflet „Fudbal. Religija u potrazi za svojim bogom“ u kojoj tvrdi da su „naročito latinoamerički autori transformisali fudbal u jednu modernu epsku formu. Na isti način na koji Brazil i Argentina izvoze igrače po čitavom svetu, fudbalska epika autora, kao Eduardo Galeano i Osvaldo Sorijano, uvezena je širom sveta. Ovi pisci su znali da predstave fudbal onakvim kakav je zaista, odnosno u formi narodne umetnosti. Ovi autori poseduju prirodnost, jednostavnost kakva nedostaje evropskim piscima, koji su u stvari, u svom intelektualizmu, uvek gledali s visine na fudbal“. Štaviše, Montalban smatra da se fudbal, svojom ritualnošću, simbolima i sektama, stadionima koji se pretvaraju u katedrale, pretvara u rezervnu religiju laičkog tipa.
Snežana Simić
objavljeno: 19.06.2010.
