Izvor: Politika, 18.Jul.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pazolinijev kamp za mali fudbal
Svaki performans mora da bude radikalan, kaže konceptualni umetnik Ilija Šoškić, čija će izložba o poznatom italijanskom reditelju biti otvorena večeras na filmskom festivalu na Paliću
Bili smo komšije, Pazolini i ja. U istom baru „Peru” i istim restoranima, ali nikada licem u lice. Voleo sam da ga posmatram sa distance. Odgledao sam sve filmove i iščitao sve njegove tekstove, naročito one o političkim analizama. Njegovo ubistvo 1975, očekivano je. Bio je omrznut, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i on je znao kako će završiti. Njegov kamp za mali fudbal nalazio se u jednoj močvari blizu Ostije, i često sam odlazio tamo. Kada je ubijen odmah sam otišao da fotografišem – kaže Ilija Šoškić (1935), jedan od najpoznatijih konceptualnih umetnika sa prostora Jugoslavije, čija će izložba u čast italijanskog reditelja i pisca Pjera Paola Pazolinija, biti otvorena večeras u bioskopu Abazija (19 sati), u okviru Festivala evropskog filma na Paliću.
–Kada se sve završilo, a ništa saznalo, njegovo ubistvo za mene je postalo opsesija, jer je to bila poruka moćnika novog svetskog poretka. Tada sam napravio ovu fotoinstalaciju koju su videli Muzej laboratorija savremene umetnosti u Rimu (2005) i Venecijanskobijenale (2011), kaže ovaj umetnik.
Šoškić potiče iz crnogorskog naselja u Metohiji, do manastira Dečani, gde je kršten, a potom, 1941, kako kaže, i etnički očišćen. „Video sam kako mi kuća gori i od tada nikada više nisam želeo da imam jednu kuću.” Živeo je u Osijeku i Dubrovniku, u Sarajevu je imao izložbu „Identiteti”. Letuje u Baru, živi u Rimu.
U Crnoj Gori napravio je 1984. prvu konceptualnu izložbu u Modernoj galeriji u Titogradu. Postavio je zidne instalacije i jedan S-8 film, i, kako kaže, doživeo podsmeh. Radio je skulpture, video radove, performanse, a u nauci tražio objašnjenja na pitanja smisla.
–Sredinom osamdesetih godina radio sam apstraktnu formu, jer sam usred postmoderne histerije koja je zahvatila celu art scenu,odgovorio čvrstim geometrijskim formama,i tom prilikom oslonio se na Platonova tela. Vitgenštajna i Hajdegera su važni mislioci za konceptualnu umetnost. Uticali su na misao o sveukupnosti sveta, na moral i nemoral, na logiku i alogizam.
Najpoznatije Šoškićev rad je performans „Maksimalna energija-minimalno vreme”, u galeriji Atiko u Rimu kada je, u tim „olovnim godinama”, pucao iz pištolja u zid galerije...
–Svaki performans mora da bude radikalan, jer u suprotnom bi bio pucanj u sam kontekst umetnosti. Današnjoj umetničkoj sceni nedostaje baš scena.Nedostaju vertikale, ali ono što vredi: kreativnost, ideje, jezik logike, nedvosmisleno postoji. Profesor u Rimu Perniola dobro je definisao postmodernu osamdesetih kao „luna park”, a ja bih rekao da je povratak na klasično slikarstvo bio period kada je umetnost bolovala od dečjih boginjau rukama moćne gospode.
Šoškić je učestvovao na Venecijanskom bijenalu u paviljonu Crne Gore, sa radom „Zigot”, a za to učešće preporučila ga je Marina Abramović.
–Sa Marinom me je upoznao književnik Bora Ćosić 1970. u Rovinju, na njenoj izložbi. Postali smo prijatelji istog momenta, i pozvao sam je da mi bude gost u studijupored Venecije. Uvek sam voleo njeno hazarderstvo, divio se njenom hodu po Kineskom zidu i čitavom opusu ekstremne umetnosti, ali nismo se družili.Bili smo u različitim logizmima. Puna je kontradikcija koje genijalno kontroliše – kaže Šoškić koji je izlagao sa najvećim ličnostima italijanske neoavangarde.
U Italiju je došao da traži najbolje,jer drugačije bi bilo „gubitaško drugačije”.
–Voleosam Pistoleta, osnivača „arte povera” (siromašna umetnost). Sa Janisom Kunelisom oduvek razgovaram u šiframa zbog diskrecije u borbi za ideje. SaOntanijem radio sam na transformativnim performansima. Veoma me je interesovao njegov androgenizam u umetnosti – ističe Ilija Šoškić.
Sedamdesetih je drugovao sa BoromĆosićem. Sprijateljili suse i narazlikama, kao pravi dijalektičari. „On je voleo neoavangardni pokretFluksus i to nam je bila sličnost. Posle raspada Jugoslavije, upoznao sam se sa Otom Tolnaijem, piscem, u Budimpešti. Žalio je za Jugoslavijom, i rekao mi je: gost sam u Mađarskoj, gost sam u Srbiji; i da voli Danila Kiša. To nas je zbližilo, jer ni sam nemam jasnu i definitivnu pripadnost”, kaže Šoškić.
Pronalazio se u ultralevici (i na skulpturi „Ruka umetnika”, u Art galeriji u Svetogorskoj, prikazao je samo levu ruku), ali te ideje su mu bliske samo kada misli na entuzijazam i dinamizam onog vremena.
–Nažalost, pobedio je gangsterski kapitalizam. Iako je to „pirova pobeda”!
Sada se izjašnjava kao član Stranke zelenih. Na izložbi „Šapat” u Rimu izneo je pogled na aktuelne probleme – „ko, kako i zašto u najopasnijim trenucima čovečanstva”, a poznata je i Šoškićeva instalacija „Irak ”. U Centru za kulturnu dekontaminaciju izložio je novine okrečene u belo, koje prestaju da budu savest društva. Protiv čega je podizao glas?
– Protiv nepoštovanja ljudskih prava, jer to je crv u jabuci. Biti protiv rata čini mi se najvažnijom stvari na svetu– smatra ovaj umetnik.
Kada je predlagan za nacionalnu penziju Crne Gore, rekao je da umetnik nikada ne ide u penziju...
– Mala Crna Gora ima više od 400 „akademskih” slikara ivajara, koji su dobro organizovani. Ja još uvek nisam dobio ni zdravstveno osiguranje.
A ni posle 46 godina rada u Italiji, još uvek nema italijansko državljanstvo:
–Nisam ga ni tražio, iako sam predstavljao Italiju na dva Venecijanska bijenala – ističe Šoškić, i na pitanje da li je završena monografija o njemu, profesorke Simonete Luks, kaže da knjiga već 10 godina traži izdavača...
Kao jugoslovenski reprezentativac u atletici, šampionski duh zadržao je i u drugim sferama života.
– Isti je metodu umetnosti kao u sportu: upornost, izdržljivost i verovanje. Duševni mir donose mi stvarčice koje pronalazim tamo-ovamo. Cigareta i dobra kafa štite me od anksioznosti...
Mirjana Sretenović
Pogledaj vesti o: Fudbal
