Izvor: B92, 27.Mar.2020, 18:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Partizanovi armijski koreni i kako je Mitić zamalo stigao do Humske

Partizanovi armijski koreni i kako je Mitić zamalo stigao do Humske

U prvim godinama Titove Jugoslavije komunistima je posebno fudbal bio izuzetno važno propagandno sredstvo.

Fudbal je trebalo da bude masovan i svestran, instrument za izgradnju novog čoveka socijalizma, te da služi i kao sredstvo integracije i iskazivanja "bratstva i jedinstva".

U procesu izgradnje socijalizma sport je u komunističkoj Jugoslaviji imao izuzetno značajnu ulogu.

Kako je u Kraljevini Jugoslaviji postojala vrlo razvijena kultura fudbala, već od 1945. godine nova vlast je išla za time da se obnovi rad klubova, ali sada sa novim obeležjima. Komunistička partija Jugoslavije je većinu predratnih klubova doživljavala kao "buržoaske", pa je izbegavala njihovo oživljavanje.

U tu grupu spadali su klubovi poput BSK–a iz Beograda i Građanskog iz Zagreba. U republičkim centrima osnivani su novi klubovi koji su često preuzimali infrastrukturu starih.

Iz tih razloga, a i zbog delomičnog kopiranja sovjetskih modela, nastali su novi klubovi poput Crvene zvezde (osnovana 4. marta) iz Beograda i Dinama iz Zagreba (osnovan 9. juna) koji su trebali da najave novo komunističko razdoblje, ali i da nastave tradiciju fudbalske igre na prostorima Jugoslavije.

Najbolji primer kluba organizovanog po sovjetskom modelu bio je Partizan, odnosno Jugoslovensko sportsko društvo Partizan, koji je 4. oktobra 1945. osnovala Jugoslovenska Armija (od 1952. Jugoslovenska Narodna Armija) po uzoru na moskovski CSKA, klub Crvene Armije.

Partizan je osnovan sa ambicijom da uvek bude na vrhu jer je predstavljao Jugoslovensku armiju, kičmu socijalističke Jugoslavije. Zbog toga su i najbolji fudbaleri tadašnje Jugoslavije vojnim dekretom prelazili da igraju za Partizan.

Upravo će taj klub dobiti posebni čast i postati prvi jugoslovenski klub koji je 1946. otišao na turneju po Sovjetskom Savezu. To je ujedno bila i prva poseta nekog stranog kluba Sovjetskom Savezu posle Drugog svetskog rata.

Ovom prilikom objavljujemo deo iz memoara Svetozara Vukmanovića Tempa "Revolucija koja teče" (druga knjiga) objavljenih 1971. godine u Beogradu u izdanju "Komunista".

Vukmanović (1912-2000) je bio istaknuti crnogorski i jugoslovenski komunista, učesnik Drugog svetskog rata od 1941. i narodni heroj Jugoslavije. Posle rata bio je načelnik Glavne političke uprave Jugoslovenske armije (bavila se političkim radom u Armiji) i pomoćnik ministra za narodnu odbranu Josipa Broza Tita (do 1948).

On je jedan od osnivača Sportskog društva Partizan kome je i dao to ime.

Vukmanović je najviše doprineo da u Fudbalski klub Partizan odmah posle završetka rata pređu najbolji hrvatski fudbaleri iz Zagreba, kao što je to bio slučaj sa Stjepanom Bobekom koji je igrao za Građanski. Zna se da je Vukmanović jednostavno naredio da u Partizan dođe i Zlatko Čajkovski (prethodno je igrao za zagrebački HAŠK), jedan od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije, pa trener u tadašnjoj SR Nemačkoj (trenirao je i Bajern iz Minhena).

Čajkovski je preminuo 1998. u Minhenu, a sahranjen je, po sopstvenoj želji, u Beogradu. Stjepan Bobek je u Partizanu do 1959. godine odigrao 468 utakmica i dao 403 gola. Živeo je u Beogradu sve do svoje smrti 22. avgusta 2010. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Zagrebački klubovi posebno su bili na radaru nove vlasti jer se u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom rata fudbal redovno igrao. Tako su se mogle čuti kuloarske priče da su hrvatski fudbaleri u Partizan dolazili kako bi izbegli eventualne sankcije tipa služenje vojnog roka u najzabitijim delovima tadašnje Jugoslavije.

Međutim, Miroslav Rede, zagrebački novinar i fudbaler Partizana iz tog perioda, ističe da je većina fudbalera u taj klub dolazila dobrovoljno, privučena novčanim iznosima i povlasticama koje su dobijali. Fudbaleri Partizana bili su fiktivno zaposleni kao vojni službenici i dobijali su oficirske plate.

"Branka Zebeca, koji je kasnije igrao i za Crvenu zvezdu, praktično su oterali iz Zagreba u Partizan. Nisu mu dali neku zasluženu nagradu ili premiju i on je iz besa otišao u Beograd. Odmah je za njim pošao i njegov najbolji drug Bruno Belin", priseća se Rede.

Kapiten Partizana u sezoni 1946/1947. godine, u drugom posleratnom prvenstvu a prvom koji je organizovao Fudbalski savez Jugoslavije i koji je Partizan osvojio, bio je Miroslav Brozović, rođen u Mostaru.

Te sezone za Partizan su još igrali Florijan Matekalo, Franjo Rupnik, Vladimir Firm i Franjo Šoštarić. Prvi trener (i golman) crno-belih bio je Franjo Glazer, Hrvat rođen 1913. godine u Sarajevu. On je pre rata četiri sezone branio za beogradski BSK sa kojim je osvojio tri titule šampiona Kraljevine Jugoslavije.

Posle jedne afere vezane za utapanje u Savi Rada Stokića, beka podmlatka BSK-a (Stokić je bio neplivač a Glazer ga je navodno gurnuo sa splava u reku), Glazer je septembra 1936. osuđen na dve godine zatvora zbog ubistva iz nehata.

Kaznu očigledno nije izdržao do kraja jer je od 1937. godine brani za Građanski iz Zagreba sa kojim je u sezoni 1939/1940. osvojio i šampionsku titulu.

U delu memaora Svetozara Vukmanovića koji objavljujemo pominje se i mogući prelazak Rajka Mitića u Partizan koji Vukmanović opisuje kao Mitićevu želju.

Vladimir Dedijer, takođe istaknuti srpski i jugoslovenski komunista, u to vreme urednik lista Borba, glasila KPJ, tvrdio je suprotno – da je Vukmanović hteo po svaku cenu da dovede Mitića u Partizan, da je zbog toga pokrenuo vojnu mašineriju i da je Mitić morao da ode na razgovor u Političku upravu JA.

Mitić je posle toga otišao kod Dedijera koji je odmah pozvao Vukmanovića.

"Kada on na mene osu vatru kako ja ne znam da Partizan treba da bude najbolji tim Evrope, da najbolji igrači moraju da budu u njemu, da to nije samo njegova želja, nego postavljeni politički zadatak".

Dedijer je odgovorio.

"Ma, Tempo, nije fudbal petogodišnji plan ili bitka na Sutjesci, nego je to zabava. Ljudi se tu potpuno iracionalno opredeljuju za ovaj ili onaj tim. Tu je mnogo emocije. Slušaj, Tempo, ti si od treće godine već čitao Kapital, a ja sam se rodio blizu fudbalskog igrališta. Ako Mitić pređe silom iz Zvezde u Partizan, napraviće se pravo političko pitanje. Narod to neće razumeti".

U tekstu koji objavljujemo iznose se i zanimljivi podaci o gradnji stadiona JNA u Beogradu koja je trajala do 1948. do 1951. godine.

"Težili smo da u Armiji razvijemo sport i razonodu, i to ne samo među borcima. Nastojali smo da privučemo i vrhunske sportiste, pevače, muzičare i da od njih formiramo sportska društva, muzičke ansamble. Rekonstruisali smo zgradu Ratničkog doma i pretvorili je u Dom armije. Dom je imao sale za igranje, bioskopsku dvoranu, restoran. Pri Domu smo organizovali hor, orkestar, sportska društva. Sve smo to radili po ugledu na Crvenu armiju.

Osnovali smo i fudbalski klub. Posle oslobođenja počeli su se stvarati novi klubovi. Svi su tražili igrače, pa je nastalo pravo otimanje za dobre fudbalere. Njima su nuđene materijalne privilegije ako pristupe klubu.

Mi smo, naravno, imali u tome značajnu prednost nad ostalim klubovima – vrbovali smo dobre igrače, davali im činove i zapošljavali ih kao sportske referente u Domu armije, dodeljivali im stanove, do kojih se onda teško dolazilo.

To nam je omogućilo da privučemo dosta dobrih igrača. Formirali smo Sportsko društvo Partizan; u njemu je najpopularniji bio fudbalski klub.

Publika nije svesrdno prihvatila Partizan iako je on bio najbolji klub. Uzrok tome bile su privilegije koje su uživali i klub i igrači. Mi koji smo tada radili u armiji, posebno u Političkoj upravi, nismo to videli, već smo bili skloni da tu pojavu pripišemo držanju komunista, a posebno omladinaca 'civila'. Optuživali smo ih da ne vide politički značaj stalne popularizacije armije, da se srozavaju na neprijateljske pozicije, da su protiv armije i partizana.

Oni su, opet, odgovarali da se ne može izjednačavati Partizan sa partizanima i armijom. Tako su stvoreni svojevrsni frontovi fudbalskih navijača, čak i među komunistima".

"Redovno sam nedeljom išao na fudbalske utakmice. Ako je igrao Partizan, bio sam krajnje uzbuđen; kolena su mi neprestano podrhtavala, pušio sam cigarete jednu za drugom.

Sećam se jedne utakmice između Partizana i Crvene zvezde. Partizan je gubio iako je bio pojačan Jezerkićem, igračem koga smo pridobili iz Zvezde. Publika je bila naelektrisana protiv Partizana i Jezerkića (Jovan, za Crvenu zvezdu igrao do osnivanja 1945, a tokom 1947. Odigrao je 21 utakmicu za Partizan. Posle toga je do 1952. Ponovo igrao za Zvezdu).

Čuli su se i povici: ,,Ua partizani!“, Jezerkića su izviždali. Sve me je to tako iznerviralo da se posle utakmice, na sastanku kod Tita, nisam mogao suzdržati, pa sam dobacio Neškoviću (Blagoje, istaknuti srpski i jugoslovenski komunista, u to vreme predsednik Vlade Srbije) kao navijaču Zvezde.

’Ti si protiv armije!’.

’A ti si protiv narodne vlast’, nije mi ostao dužan.

Počeli smo da se prepiremo i uzajamno optužujemo. Pošto je prepirka pretila da se pretvori u svađu, Kardelj (Edvard, član najužeg rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije, u to vreme potpredsdnik Prve vlade FNRJ je intervenisao.

’Članovima rukovodstva jednostavno bih zabranio da idu na utakmice, inače se može desiti da se stvore frontovi u samom rukovodstvu’.

Pobunili smo se jer smo gotovo svi išli na utakmice. Čak se i Kidrič (Boris, u to vreme ministar za industriju u Vladi FNRJ) pobunio iako je samo tog dana došao na igralište i bučno navijao za Partizana.

’To mi je jedina razonoda!’, rezignirano sam komentarisao, ’Ne idem u lov, ne igram karte, gledam filmove i idem na utakmice. A sad treba i toga da se odreknem’".

"Ranković (Aleksandar, član najužeg rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije, u to vreme ministar unutrašnjih poslova FNRJ) je sve vreme ćutao iako me je zvao telefonom svakog ponedeljka i prekorio ukoliko bi Partizan izgubio utakmicu prethodnog dana.

Nekako u to vreme moj zamjenik u Političkoj upravi pukovnik Kreačić (Otmar, narodni heroj Jugoslavije, u to vreme načelnik uprave za moralno-političko vaspitanje u državnom sekretarijatu za narodnu odbranu) saopštio mi je novost koja me je veoma obradovala: Rajko Mitić, najbolji igrač Crvene zvezde, izrazio je želju da pređe u Partizan, ali želi da ga prethodno primim na razgovor.

Na sastanku, kome je prisustvovao i Kreačić, Mitić je ponovio želju da pređe u Partizan, ali je izrazio bojazan da bi ga publika izviždala kao Jezerkića. Stoga je predložio da se prelazak izvede tako što bismo ga pozvali na vojnu vežbu. Smatrao je da bi publika prihvatila takav njegov prelazak u Partizan. Odbio sam njegov predlog jer, ako bismo tako postupili, negodovanje publike bi se okrenulo protiv armije. I ne bez razloga! Mi bismo zloupotrebili obavezu građana da se pripremaju za odbranu zemlje. Tako smo se rastali bez sporazuma.

Posle toga, navijači Zvezde su širili vesti kako smo hteli da mobilišemo Mitića i da ga na taj način prevedemo u Partizan. Mnogi su u to poverovali...

Nastavili smo sa politikom favorizovanja kluba. Hteli smo po svaku cenu da bude prvak svake godine! Tako smo se orijentisali i na gradnju stadiona pravdajući to time da Beograd nema odgovarajući sportski objekat. U stvari, stadion je bio namenjen Partizanu.

Pošto je izrađen projekat, počeli smo sa gradnjom. Tada smo naišli na otpor i Gošnjaka (Ivan, narodni heroj, general, u to vreme na funkciji u Ministartstvu odbrane) i Koče Popovića (general, u to vreme načelnik generalštaba jugoslovenske armije.

Morao je čak Tito intervenisati! Na sastanku kod Tita, Gošnjak nas je optuživao da gradimo veliki stadion i trošimo ogromna sredstva u situaciji kada hiljade oficira nemaju stanove. Odgovorio sam da je to tačno, ali da moramo imati i stadion pošto je on neophodan kako za armiju tako i za Beograd".

"Tito je našao srednje rešenje: dozvolio je da se gradi stadion, ali je upozorio da ne sme biti veliki i da se ne smeju trošiti velika sredstva. Nastavio sam sa gradnjom stadiona. To nije bio mali objekat. Gradnja je trajala godinama.

Stadion je dovršen posle mog izlaska iz armije. U to vreme sam se nalazio na dužnosti ministra rudarstva. Tada je stanje u rudnicima bilo dosta teško, posebno u rudnicima uglja. Upravo sam nastojao da privučem na rad u Ministarstvo nove, sposobnije kadrove. A da bih uspeo u tome, morao sam da izgradim nekoliko novih stanova.

Međutim, za izgradnju stanova nije bilo dovoljno obezbediti samo novčana sredstva; mnogo je teže bilo dobiti građevinski materijal i radnu snagu; time su raspolagali ministri građevina po republikama. Otuda je bilo važno da uhvatim ’vezu’ sa Dražom Markovićem, tadašnjim ministrom građevina Srbije. On mi je obećao da će obezbediti materijal i radnu snagu i da će izgraditi potrebne stanove u toku godine.

U prvo vreme radovi su brzo napredovali: na gradilištu je bilo dovoljno i radne snage i građevinskog materijala. Ali, jednog dana su mi javili da je radna snaga povučena na drugo gradilište. Odmah sam telefonom pozvao Markovića.

’Armija je tražila radnu snagu za dovršenje stadiona“, odgovorio je Marković, ’a ona ima prioritet’.

To me je naljutilo, pa sam nervozno reagovao.

’Ma bre, kakav stadion! Jeste li vi ludi? Ovde se radi o uglju, može da bude ugrožena celokupna proizvodnja, grejanje stanovništva’, rekao sam mu.

Intervencija nije uspela, radna snaga je ostala na stadionu – on je najzad dovršen".

Priredio: Luka Nikolić

Nastavak na B92...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.