Izvor: MozzartSport.com, 03.Feb.2017, 15:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: No pasaran!

Nema kompromisa, nema fašista, nema ekstremista, nema homofoba, nema igranja sa istorijom. Ako je to cena uspeha, neka to bude cena uspeha. Ostaćemo zauvek mali klub, ali nećemo davati obraz na veresiju

Na kraju je, pored svih miliona, pored svih glasina, pored svih veleobrta, pored svih Kineza i njihove otmice fudbala u pokušaju, na kraju je glavni junak prelaznog roka pronađen kako tavori pri dnu druge španske lige. Ranjen, na kolenima, uzdrman, ali ponosan i svoj.

>> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << />Eto, svi oni koji su u prethodnih nekoliko meseci kukumavčili što fudbal postaje sve više otuđen od baze, od ljudi, od navijača – bilo zato što im je preko glave licemera i preletača i izdajnika, ili novca koji se u njemu vrti, ili Svetske fudbalske federacije koja se ozbiljno nameračila da uništi Svetsko prvenstvo, ili Marka Van Bastena i njegovog opasnog predloga za radikalnu izmenu pravila igre, ili napose novog grba Juventusa koji je podelio Italiju i svet gore nego na “sever” i “jug” – dobili su nenadanog heroja.

Rajo Valjekano, klub za kojeg smo prvi put čuli na prelazu dva veka, kada su se na stadionu kojeg je predsednica Tereza Rivero po sebi nazvala (a nije da biste zamenili taj stadion sa bilo kojim drugim, pamtio se on već na prvi pogled, po odsustvu jedne tribine umesto koje je uglavnom stajao neki veliki čaršaf i tek pokoja reklama) igrali lepog fudbala, ti momci u belim dresovima sa crvenom štraftom River Plate kao lentom, i sa žutom pčelicom na želucu, oni su preduge zime 2017. – tačnije, njihovi navijači – ulili nadu i najvećem krstaškom ratniku protiv modernog fudbala, da nije sve baš toliko otrgnuto od naroda.

Govorimo, naravno, o odluci pristalica Valjekana da blokiraju već ugovoreni transfer ukrajinskog reprezentativca Romana Zozulje.

Pojavio se proćelavi napadač, što izgleda kao iz onih memea “Squatting Slavs” po internetima, već u predgrađu Madrida, ozvaničio pozajmicu iz Betisa, a onda su reagovali najverniji, ukazavši upravi na Zozuljino koketiranje sa pro-nacističkom strujom u današnjoj Ukrajini, sa grozomornim nazovi-učenicima Stepana Bandere, zloslutne mešavine Pavelića, Nedića i Ljotića, bitange i marionete Adolfa Hitlera, što je nasilno rehabilitovan (ah, kako to zvuči poznato!) u ovo doba post-istine, a koji su (sledbenici njegovi, dakle), usled ukrajinsko-ruskog sukoba sve glasniji i sve otvorenije marširaju, pod krinkom borbe za samostalnost zemlje.

I nije vredelo ni što se Zozulja branio da nikada nije bio sklon politici, a kamoli ekstremno desnoj politici, ni da je fotografija u kojoj pozira sa vatrenim oružjem i u maskirnoj uniformi bila samo igra; nije vredelo ni što je napadač Betisa doslovno neophodan Raju Valjekanu, koji se nalazi samo jedan bod iznad zone ispadanja u treću ligu – a oni vrlo dobro znaju kakav je pakao izvući se iz te treće lige – i koji je postigao svega 24 gola na 23 utakmice; ne, u klub takve tradicije, levičarskih ideala, u instituciju pupčanom vrpcom vezanu za sindikalno organizovanje i zavisnu od radničke dece i potomke poslovnih i životnih imigranata koja ispunjavaju njegove tribine, u Valjekas koji se i jednom Franku odupirao duže nego bilo koji drugi kraj Madrida, tamo jedan fašista ući neće, bili su istrajni navijači.

I klub je, zamislite to u 2017. godini, poslušao.

Mnogima će, ponavljamo, upasti u oči Rajo tamo 1999. i 2000, pa ćemo, dok gledamo kako nemilice daju golove i kako ih primaju u još većim količinama – jedna od odlika škole Valjekana, ako se tako može nazvati, jeste nehajnost prema odbrani, koja nas je vraćala u doba kada je fudbal bio prevashodno zabava, još pre profesionalizma, još pre katenaća, i njihove utakmice bile su uvek praznik za oči – saznavati i ponešto o njihovoj istoriji, od toga da su nekada bili podružnica Atletiko Madrida, do vrludanja po nižim i nešto višim rangovima takmičenja u Španiji, kao pravi jo-jo klub (a jo-jo ipak raduje decu i ne treba ga napadati), pa sve do podatka da je tu, u Valjekasu, svoj prekratni vek okončao Lori Kaningem.

Bio je prvi igrač koji je nastupao i za Mančester Junajted i za Real Madrid. (Mada je stigao da zaigra i za “Ludu družinu” Vimbldona u čuvenoj pobedi u FA Kupu protiv Liverpula.) Bio je i prvi igrač kojem je Nou Kamp ustao i aplaudirao, iako je nosio belu boju najomraženijeg rivala.

“On je kao Krojf, samo crnac”, govorili su tada zapanjeni navijači Barselone, pozdravljajući velikog Kaningema. Da, bio je crnac, i to prvi koji je nastupao za neku reprezentaciju Engleske, u doba kada je vladajuća ideologija oko fudbalskog terena bio rasizam. Što bi se, eto ti ironije sudbine, možda dopalo Romanu Zozulji...

Lori Kaningem ući će u četvrtu deceniju života kada se bude vratio u Madrid, zbog supruge koja je bila Španjolka i sina koji se više osećao Špancem no Englezom, samo ne na Santjago Bernabeu, već u dotad nepoznati klub iz predgrađa, Rajo Valjekano, gde će u miholjsko leto svoje karijere postići gol koji će prvi put u istoriji dovesti zdanju po imenu Kampo de Futbol Valjekas goste iz prve lige. Uključujući i Real i Barsu.

Samo što Kaningem neće biti tu da ih dočeka: jednog julskog dana 1989, automobil kojim je upravljao udariće, pri velikoj brzini, drugi automobil, parkiran sa strane zbog puknute gume.

Usponi i padovi, sreća i nesreća, radosti i baksuzi, i Kaningem i čileanski čarobnjak Horhe Valdivija, i onda kad se ima i onda kad nastupe finansijski problemi koji obogalje i naselje i njegov tim, sve to bio je i ostao Rajo Valjekano.

Storija o njima najpre podseća na Dikensa, na “Priču o dva grada”. Madrid koji je i luksuz, novac, uspeh, pozornica, aristokratija jednog Reala, pa i slično, samo u manjoj meri, jednog Atletika, i neprestana borba, siromaštvo, revolucija, pad i ustanak i opet pad lumenproletera iz Valjekasa i čuvenih navijača sa istetoviranim gusarskim glavama, “bukanerosa”...

Ne liči li, uostalom, čitava njihova istorija na rečenicu kojom počinje možda i najčuveniji roman svih vremena? “Bila su to najbolja i najgora vremena; doba mudrosti i doba ludosti; epoha vere i nevere; bilo je to doba svetlosti i doba tame; proleće nade i zima očaja; sve je bilo pred nama, a ništa bilo nije.”

To je, u stvari, Čarls Dikens napisao, verujte, o sezoni kada je Rajo dogurao do četvrtfinala Kupa UEFA, pa ispao od Alavesa, koji će onako završiti svoju čudesnu epopeju u Dortmundu, 4:5 protiv Liverpula...

Tražili smo heroja i u ovom prelaznom roku, i on se pojavio u Valjekasu. Tek tamo je srce pobedilo razum, kao što je i red, valjda?

Jer Rajo i dalje ima svest – za koju ga opet i opet ubeđuju da je pogrešna – o tome da fudbal i strast sa njim povezana dolaze, kao nekad, odozdo, od ljudi koji na stadion dolaze da podrže svoje, ali i da pošalju poruku.

Kada kupite drugu ili treću garnituru dresova Valjekana, taj novac odlazi u fondove za borbu protiv rasizma i homofobije, kao i za podizanje svesti o raku dojke. Kada igrači Rajo Valjekana dolaze na treninge, oni uglavnom ne voze kola, već stižu metroom, da ne bi podizali zagađenost u glavnom gradu Španije. Kada nastupa ženski sastav Valjekana, tribine su opet pune.

Kada je u Španiji trajao veliki štrajk 2012, štrajkovali su i oni. Kada je 85-godišnja Karmen Martinez Ajudo iz Valjekasa, inače veliki navijač tima, izbačena iz stana nakon što njen sin više nije mogao da otplaćuje kredit, igrači i stručni štab odlučili su da joj plaćaju kiriju dok god je živa. Kada igrači Raja izlaze na teren, prate ih taktovi ska-pank grupe Ska-P (čita se “eskape”), čiji tekstovi i dalje emituju anarhizam, aktivizam, borbu protiv zatucanosti svake vrste.

Nema mnogo takvih klubova, mogu se nabrojati na prste jedne ruke, posebno oni koji na tome ne zarađuju i koji od toga nisu napravili hipsterski hepening (Sankt Pauli, u tebe gledamo); i većina je, kao Livorno ili Rajo, u finansijskim i drugim problemima, i redovnije u drugoj nego u prvoj ligi.

Nema mnogo takvih klubova, jer ne može da ih ima, jer to više nije fudbal i “valjekasi” su takođe to morali da nauče na teži način, jer su i oni imali opakog biznismena na čelu, koji je zapalio čim ih je ojadio i ostavio ih u dugovima. I onu gospođu toliko egocentričnu da je nazvala stadion po sebi za života...

Samo što su se oni sa time pomirili: no pasaran, kao nekad protiv Franka, u poslednjem ratu koji se vodio za ideale. No pasaran, ponavljamo, nema kompromisa, nema fašista, nema ekstremista, nema homofoba, nema igranja sa istorijom. Ako je to cena uspeha, neka to bude cena uspeha. Ostaćemo zauvek mali klub, ali nećemo davati obraz na veresiju.

I bićemo, sa nula potrošenih evra za jedan transfer, najluđa i najveća priča januarskog prelaznog roka 2017. godine.

No budimo iskreni jedni prema drugima, koliko navijača drugih klubova bi potpisalo takav pakt sa fudbalskim bogovima? Koliko njih je spremno da se unapred odrekne i mogućnosti da se nekada osvoji neki trofej? Koliko njih ćuti svakog dana, iako vide šta uprave rade od njihovih klubova, kako lažu, varaju i kradu?

Verovatno onoliko, procentualno, koliko Real ima više navijača od Rajo Valjekana, a Enrike Iglesijas fanova od Ska-P, u ovo proleće nade i u ovu zimu očaja, u ovo doba svetlosti i doba tame fudbalske igre.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...