Izvor: MozzartSport.com, 17.Avg.2015, 09:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Kišna noć u Stouku

Sintagma iz naslova znači da će igrači dobiti batine, da će vas udarati jak vetar na Britanija stadionu, da će fudbal biti dozlaboga ružan i na svega jedan udarac laktom od epiteta „prljav“, da sledi dva sata glavometa posle kojeg arkade često ostaju krvave

Malo je fudbalskih timova koji su uspeli da uđu u rečnik. Probrano je to društvo: „Igraju kao Brazilci“, „Uporni kao Nemci“, „Kombinuju kao Barselona“...

... I >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << onda dođe Stouk. „Kišna noć u Stouku“, to je sintagma koja se u prošloj deceniji uvukla u engleski fudbal i, sledstveno engleski jezik. To znači da će igrači dobiti batine, da će vas udarati jak vetar na Britanija stadionu, da će fudbal biti dozlaboga ružan i na svega jedan udarac laktom od epiteta „prljav“, da sledi dva sata glavometa posle kojeg arkade često ostaju krvave...

Njihov plan za napad bio je čekanje prekida. Može korner, može i slobodan udarac, ali najviše su se u prestonici ostrvske grnčarije, među navijačima drugog najstarijeg profesionalnog kluba na svetu, radovali onom najpotcenjenijem, na drugim terenima i u drugim timovima najnebitnijem prekidu.

Aut, ta tek uzgredna pojava, koja se u 999 od hiljadu slučajeva završava prostim ubacivanjem lopte u igru rukom da bi se igra nastavila, u Stouku je bio kao penal. Izbacio bi tako neki nevoljnik iz odbrane loptu na jedno 30-40 metara od gola, a temperatura na Britaniji bi porasla za pet stepeni i došla skoro do plusa.

Scenario je uvek bio istovetan: Rori Delap bi prišao lopti, obrisao je dresom, a onda je s obe ruke zafrljačio u samo tamno srce šesnaesterca. Tamo bi već bili svi bekovi Stouka, dvojica bi markirala nervoznog golmana, ostali se laktali sa defanzivcima rivala, svi bi skočili kao po komandi i gol bi – ponekad i doslovno – visio u vazduhu.

Ako negde postoji poster „Against modern football“, na njemu se nalazi lopta Rorija Delapa i nasmejani Higinbotam, Hut, Šokros, Vilan i onaj radnik za selidbe u telu špica, Kenvajn Džons.

Bila je to najopakija, najsrčanija, najnepopularnija, najmanje kul – a opet, toliko vredna poštovanja – ekipa koju je Premijer liga ikada videla, pod vođstvom menadžera Tonija Pjulisa. Igrali su usko, igrali su zadrto – retko se dešavalo da desni bek promeni mesto sa Penantom, ili levi sa Eteringtonom, ili da zadnjem veznom padne na pamet da proveri kvalitet trave u visini protivničkog šesnaesterca – i išlo im je.

„Pjulis je umeo da iskoristi činjenicu da nas svi drugi mrze. Došao bi u svlačionicu pre meča i rekao nam: 'Jeste li čuli njihove izjave? Oni kažu da mi uopšte ne treba da igramo u ovoj ligi'“, pričao je kasnije Deni Higinbotam.

„Sećam se kad smo igrali protiv Arsenala, mogli smo bukvalno da osetimo kako misle 'Šta ćete vi ovde? Mi uopšte ne igramo isti sport kao vi'. A svi igrači Stouka su to obožavali.“

Utakmica bi se vukla baš kao kišna noć u srcu Engleske, do 70 i nekog minuta bilo bi 0:0, a onda bi Delap ili već neko od momaka zakačio petstotu dugu loptu upućenu iz sredine terena, Stouk bi poveo i zatvorio se još više – oni nisu parkirali autobus, nego lokomotivu, teretni voz,  nosač aviona i Međunarodnu svemirsku stanicu – štrpnuo još tri boda i već negde u martu, dok mnogo kvalitetnije i platežnije ekipe strahuju za svoj premijerligaški status, osigurao opstanak.

U sezoni 2012/13, Stouk je bio klub sa najmanje postignutih golova iz igre u čitavom prvenstvu (dali su ih svega 15 u 38 prvenstvenih kola). Pa šta?

Nije da je Toni Pjulis voleo napise u štampi koji su njegovu ekipu nazivali nazadnom, ponekad čak i sramotnom za Premijer ligu. Polakomio se jednom i on, od gazde tražio novac da dovede igrača koji je baš znao lopte, i na Britaniju je zalutao Sanli Tunčaj. Turčin je bio vedeta u Midlzbrou, klubu koji je uvek voleo da bude utočište kulturnim fudbalerima – Žuninjo, Ravaneli, Gaskojn, Bokšić – ali se njegovo bivstvovanje u Stouku svodilo na celopopodnevno širenje ruku i čekanje lopte po zemlji koja nikada ne bi došla...

Bio je to „Stoukov način“, kojim su se ponosili, zbog kojeg ih je poštovao čak i Maradona – jednom će prilikom Dijego, na svoje insistiranje, doći baš na utakmicu Stouka, i to protiv Liverpula – i čime su ozgloglašeni huligani pod imenom N40, verovatno poslednja važna „firma“ u novijoj istoriji engleskog fudbala, mogli da se diče dok prebrojavaju rebra suparnicima.

Ali kao što su se promenili i huligani – negdašnji vođa „Naughty Forty“, Mark Čester, napisao je knjigu-pokajnicu i danas drži predavanja deci po školama o zlu huliganizma – tako se, neumitno, promenio i Stouk.

Nogu je prvi povukao jedan Srbin. Dolazak Bojana Krkića, koji je u svega nekoliko meseci, pre teške povrede, oplemenio igru crveno-belih, dolazak na lično insistiranje novog menadžera Marka Hjuza, značio je i definitivan oproštaj od „Stoukovog načina“ i granitno tvrde filozofije fudbala koju je utemeljio Toni Pjulis. Na Britaniju su počeli da pristižu prefinjeni tehničari, a kada je Hjuz ovog leta doveo „pola Barselone“, komentatori na Ostrvu su mogli da pale svoje mašine i proriču penziju Piteru Krauču...

I zaista, vest da je stigao Ibrahim Afelaj da pravi društvo Krkiću i Marku Munijesi, pa još jedan Španac Hoselu, iz Realove „Fabrike“, pa inteligentni Marko van Ginkel, pa na kraju i „gnjilanski Mesi“, autentični predstavnik južne srpske pokrajine u Premijer ligi, Džerdan Šaćiri, sve te novosletele laste navele su medije da pišu o „Barseloni B“, a one malo tradicionalnije da se mršte na Hjuzovu logiku i da proriču prečicu do Čempionšipa Stouku, koji jednostavno „ne treba“ da igra fudbal.

Razumljiva je pizma navijača starog kova, kojima se sviđalo što Stouk, narodski rečeno, ne šljivi nikoga, što postoji kao izuzetak od brzog ritma Premijer lige, što uništava sistem u samom njegovom korenu. I njihova nostalgija spram nekih starih vremena, kada je fudbal podrazumevao znoj, suze i krv, kada su iskreni, samouki, dosledni tipovi poput Tonija Pjulisa oblikovali ovu igru...

Ali svi oni zaboravljaju da je koji kilometar severno od centra Stouka, u gradiću po imenu Henli, one godine kada su se Srbi spremali na put preko albanskih gudura, rođen najveći čarobnjak kojeg je Engleska ikada dala.

Ser Stenli Metjuz doći će u Stouk kao petnaestogodišnji klinja, prvo da radi kao čistač za platu od cele jedne funte nedeljno, da bi potom redom proveo 15 godina na starom Viktorija stadionu, pa 15 godina na Irskom moru, u dresu Blekpula, da bi se sa punih 46 leta, godine 1961, vratio u Stouk da tamo završi karijeru i igrao ravno do pedesete.

Ser Stenli bio je zakleti antialkoholičar i preteča i ikona evropskih vegetarijanaca (jeo je isključivo salate zasićene vitaminima i postio svakog ponedeljka), pa mu se zato moglo da igra do šeste decenije; bio je prvi dobitnik onoga što će kasnije postati znano kao Zlatna lopta; a što je za njegov Stouk, bivši i sadašnji, i najvažnije, bio je igrač kojeg će zvati Mađioničar, Čarobnjak, Zmaj, bio je toliko zaljubljen u loptu da je nije posuđivao saigračima ni na tren, ako baš ne mora, bio je bogomdani dribler, bio je fudbaler zbog kojeg će Pele postati Pele:

„Metjuz nas je naučio kako se stvarno igra ova igra“, reći će Edson Arantes jednom prilikom, i to će zanavek ostati najveća pohvala koju je jedan ne-Brazilac dobio u istoriji ove igre.

I zato je hipoteza o nekoj „propasti fudbala starog kova“ i „prodaji Stouka“, koji bi mogao ove sezone da postane omiljeni klub hipstera, lažna do poslednje vlati kose na glavi nedarovitog, ali vraški radnog, Džonatana Voltersa, i naporna do poslednjeg teksta koji predviđa sigurnu smrt „tiki-taki iz Stouk-on-Trenta“, sada kada je čvrstina ustuknula pred umetnošću.

Videlo se to i po kambeku koji su priredili u subotu, kada je Totenhem ostao praznih ruku protiv Stouka posle 2:0 na poluvremenu...

Jer kada Afelaj zarola loptu, i kada Šaćiri predribla dva beka, pa se okrene da im proda isti fazon još jedared, i kada se vrati Krkić pa na katalonsku školu nakalemi urođenu srpsku improvizaciju, i kada Hoselu najzad preporučenom poštom dobije one kopačke za golove iz Hanovera, to neće biti nipodaštavanje svega što su Higinbotam i njegov najbolji ortak Rori Delap uradili za fudbal – ili protiv njega – već, naprotiv, duboki naklon majstoru kakvog Engleska već duže od pola veka pokušava da stvori.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...