Izvor: MozzartSport.com, 02.Dec.2016, 11:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Bilićeva poslednja kletva

Nesreća, valjda, nikad ne dolazi sama: sa sobom vuče tovar vagona sa opasnim, radioaktivnim teretom, voljnim da zarazi i ono malo zdravog tkiva

Izraz je ušao u široku upotrebu još otkako su Ijan Braun i drugari 1994. izbacili “Second Coming”. “Nisu to više oni Stone Roses”, bila je reakcija javnosti i fanova, bend se uskoro raspao, i u muzički leksikon, a potom i u sve ostale, uključujući i >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << fudbal, ušao je termin “Sophomore slump”, ili, narodskije, sindrom drugog albuma ili druge sezone.

To prokletstvo kaže da je teško, baš teško, napraviti nešto još bolje ako ste na svom debiju prevazišli očekivanja. Lestvica se podigla jako visoko, više nego što je Havijer Sotomajor mogao da dosegne u mladosti, sve oči su uprte u vas, sasvim je moguće da ste ušli u malo veći novac i da nemate pojma kako da se ponašate, i taj koktel okolnosti čini drugi pokušaj zaista vraški teškim. Samo najbolji, najvispreniji, najsigurniji u sebe mogu da se izbore s tim bez problema.

Setimo se Midlzbroa koji ulazi u Premijer ligu i tamo ga čuva Žuninjo; narednog leta stižu Fabricio Ravaneli i Emerson, i svi očekuju da će klub sa Riversajda da postane evropski bitan, samo da bi iste godine ispali; slično se dogodilo sa čuvenim Ipsvičom Džoržda Barlija, koji je u vreme učešća u tadašnjem Kupu UEFA uspeo da se nađe pri samom dnu Premijer lige...

Ovaj tekst ne počinje slučajno rokenrolom – dobro, Madchesterom, ako ćemo već biti picajzle – niti kletvom. Jer je u obe stvari, na sreću i nažalost respektivno, njegov glavni junak ozbiljno verziran.

Slaven Bilić, uzdrmani menadžer Vest Hem Junajteda, koji će u subotu u onom kasnopopodnevnom terminu na Olimpijskom stadionu spasavati živu glavu protiv Arsenala, zna mnogo više o rokenrolu nego većina njegovih kolega (mada Klop, ruku na srce, deluje kao da ima pozamašnu kolekciju vinila), i zna, tjah, mnogo više o prokletstvima.

Prvo je naučio u Splitu, premijerno, da bi potom produbljivao znanje u Engleskoj, u kojoj će provesti tri godine i na starom Bolejn graundu, za samo jednu sezonu, ostaviti neizbrisiv trag (epizoda u Evertonu ne zaslužuje toliko sećanje); drugo ga je odredilo mnogo više u profesiji, još od noći u Beču u kojoj su Hrvati izbornika Bilića bili u polufinalu Evropskog prvenstva dobrih minut i po, samo da bi se pojavio Semih Šenturk i uništio snove još jedne velike generacije “kockastih”.

Ti porazi u poslednjim sekundama utakmica ponavljaće se, izračunali su hrvatski novinari, Biliću dvocifren broj puta, zaključno sa ludim finišom utakmice na Vajt Hart Lejnu pre dva vikenda, kada su njegovi davljenici vodili 2:1 u malom londonskom derbiju protiv Totenhema, da bi pali od dva brza metka Harija Kejna.

Kao da karma s dobrom kamatom naplaćuje jedan detalj po kojem Slavena Bilića pamte iz igračke karijere: onu glumu u polufinalu Svetskog prvenstva 1998. zbog koje je Loran Blan dobio crveni karton (ali Hrvati svejedno nisu uspeli da naprave čudo veće od čuda nad čudima).



; a Slaven Bilić se ove godine ozbiljno muči, do momenta u kojem i bivši igrači Vest Hema – a to je klub bremenit legendama – i brojni novinari dovode u pitanje ono što je pre svega nekoliko meseci bio aksiom: trenersko umeće harizmatičnog, promućurnog Hrvata.

Nije bilo toliko davno leto, kada je Engleska ispala na Evropskom prvenstvu od ludo hrabrih Islanđana, i kada su iz svih krajeva zemlje opet krenuli da stižu vapaji: Fudbalska asocijacijo, dozovi se pameti i postavi Slavena Bilića za selektora. (To su počeli da traže od 2008, kada su ih Bilićevi Hrvati ošašavili i ostavili bez učešća na Evropskom prvenstvu.)

Čovek koji je toliko puta umeo da ujede Engleze za srce, a koji je, opet, životnim stilom i stavovima na njih podsećao toliko da se uvek podrazumevalo da će se vratiti na Ostrvo, čak i kada su ga klupski trenerski putevi vodili na istok, prvo u Moskvu pa u Istanbul, godinama je vlažan san brojnih “selektora iz fotelje”, koji su bili ubeđeni da samo on može da sastavi tim tako da ne bude prosti zbir svojih članova.

Baš kao što je to radio sa “Vatrenima”, koji bi – za razliku od nekih susjednih reprezentacija, je li – u dresu s grbom nacionalnog saveza uvek davali makar pet litara više znoja.

Došao je letos Sem Olardajs, ali već kada je, mesec-dva kasnije, morao da ode pod pritiskom javnosti, više nije bilo onih koji bi dali svoj blanko glas Slavenu Biliću.

Jer dotad se, takav je fudbal i tako su krhki stavovi navijača, bajka u Vest Hemu, koji je na krilima Pajea i sa simbolikom opraštanja od čuvenog Apton parka, stigao do sedmog mesta u Premijer ligi, dotad se bajka najponosnijeg kluba u Londonu odavno pretvorila u košmar. I to onaj jeftine fele, gde niste sigurni šta je scenarista hteo da kaže ni kako da se naši junaci izbave iz sve mračnijeg ćorsokaka.

Vest Hem je već nekoliko puta u poslednjih deceniju-dve propatio zbog kompleksa više vrednosti, i valjda danas shvataju da rečenica “Imamo previše dobar sastav da bismo ispali” ne vredi ni deset šilinga, posebno ne u Premijer ligi u kojoj će vas spremno za grkljan ugristi razni votfordi, bornmuti i barnliji, namereni da o(p)stanu gde treba.

Bilić nikada nije bio tiranin među stručnjacima, većinu fazona pokupio je od svojih trenerskih uzora, pre svega Marčela Lipija, Harija Rednapa i posebno Ćira Blaževića – upravo će on i u igračkim danima biti primer izgaranja za grb: redovno je pružao bolje partije u kockastom dresu nego bilo gde drugde, uključujući i voljeni Hajduk – i energijom i otvorenošću rešavao je probleme na koje bi naišao.

Igrači bi mu verovali, navijači bi znali da je klub u pravim rukama, uprava bi bila mirna... Ali ovo je prvi put da deluje kao da ne drži sve konce u rukama i kao da ne zna kako da vrati dobar osećaj u svlačionicu i na teren.

Uzroci nisu tako jednostavni, i ne mogu se svoditi samo na promašaje na letošnjoj pijaci, čiji je najbolji primer zlosrećni Simone Zaza – dugo je Bilić tražio špica i bio je ubeđen da ga je dobio po bagatelnoj ceni na godinu dana, a onda je Talijan doslovno nestao...

Istina, čak i mnogo iskusniji menadžeri znali su da, kada finansijer odreši kesu u pokušaju da pruži dodatni impetus ekipi da se uhvati zelenije i platežnije grane, naprave toliko grešaka da im ekipa ostane bez ikakvog balansa, glave i repa (uradio je to i Van Gal u Junajtedu, i pre njega Rafael Benitez kada se kockao sa Akvilanijem kao idealnom zamenom za Ćabija Alonsa).

Tako danas izgleda Bilićev Vest Hem, čak i ako su u drugom poluvremenu na Old Trafordu dominirali i potpuno uštopovali protivnika (mislimo na prvenstvenu, ne na utakmicu u Liga kupu u kojem je Bilić izveo petliće da stradaju od napaljenog Murinja): kao da igraju bez sredine terena, bez tehničara i bez strasti, sa sve Markom Noublom kojeg od preseljenja na klupu i na tribine štiti samo kapitenska traka, pošto odavno ne pokazuje ni tračak nekadašnjeg talenta, sa Pajeom koji izgleda kao da se još nije odmorio od Evropskog prvenstva, sa Lansinijem koji ima talenta na prodaju, ali izgleda ne i dovoljno snažno telo da ga podrži, i sa trojicom sličnih napadača – Aju, Zaza, Kerol – od kojih nijedan ne može da pogodi vrata magacina; uz Dijafru Sakoa kojeg Bilić, sve i kad nije povređen, gleda s podozrenjem...

Ponavljamo, ipak, razlozi nisu samo na pijaci ni na terenu. Prošlog proleća upokojio se legendarni Apton park i Vest Hem je našao novi dom na Olimpijskom stadionu (sad ga zovu samo Londonski).

Ne, pardon, Vest Hem je našao novu adresu na Olimpijskom stadionu, pošto to njihov dom još nije: i navijači i igrači deluju prilično pogubljeno na tom zdanju. Samo zato što je dole zeleni pravougaonik omeđen belim linijama ne znači da je to fudbalski stadion.

Mogao bi da postane već ove subote, ako Arsenal padne, posebno što se oporavljeni Endi Kerol oštri da im ponovo uvali makar jedan ili dva gola.

Ako u upravi Vest Hema, odnosno u razgovorima dva Dejvida, Golda i Salivena, i dalje ima razuma, to bi Biliću produžilo mandat sigurno do leta: previše su često klubovi upadali u paniku i smenjivali trenere tik pre januarskog prelaznog roka, što stvara samo novu spiralu problema i prilagođavanja.

Jedan navijač Vest Hema uporedio je trenutnu situaciju sa brodom koji tone. Da li će Vest Hem odlučiti da nabavi svima nove i skupe kupaće gaće u kojima će se brčkati u hladnom Čempionšipu, ili će ostati uz kapetana i prionuti na posao kako bi koliko-toliko zakrpili trup i dovukli se do mirne luke?

Paralela sa morem nije loša za nekoga ko je iz Splita. Ali Biliću bi se možda više dopala ona sa muzikom: da, “Second Coming” jeste na neki način prokleo Stone Roses, no oni su u ušima i glavama mnogih ostali najveći bend epohe, i njihov “treći dolazak”, kada su se ponovo okupili, izazvao je više hajpa nego bilo šta drugo na muzičkoj sceni u ovoj deceniji. Nijedna kletva ne može, zna to i Slaven Bilić, da porekne klasu ni znanje.

Samo, šta će o tome u još jednom londonskom derbiju misliti Arsen Venger?

Nastavak na MozzartSport.com...