Izvor: MozzartSport.com, 08.Feb.2015, 10:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Ben Arfa - fudbalski Ostap Bender

Malo je fudbalera, čak i u današnjem fudbalu bremenitom asovima za jednokratnu upotrebu, koji toliko znaju lopte kao Francuz tunišanskog porekla

U mitologiji nenadmašnih sovjetskih satiričara Iljfa i Petrova postoji centralna figura – kao i svi veliki glavni junaci, i ovaj to postaje nenametljivo, sve vreme vas vešto ubeđujući da konce vuče neko drugi – po imenu Ostap Bender. On je vrhunski prevarant, talentovani, lenji, snalažljivi genije, „veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << kombinator“, sitan lopov očaravajućeg stila i zanosne pojave. Mangup koji svakome priraste za srce, iako ne shvatate zašto mora tako da se ponaša. A mora jer je, iznad svega – umetnik.

Dobra literatura podražava stvarnost, a stvarnost podražava najbolju literaturu. Ostap Bender postao je sinonim za talentovanog, slatkorečivog, simpatičnog prevaranta i možete ih u životu naći i prepoznati relativno često. Pa i u fudbalu, dakle.

Bilo je u istoriji igre mnogo onih koji bi mogli da pretenduju na tu titulu. Ne mislimo na otpadnike poput ozloglašenog Karlosa „Kajzera“ Henrikea, već na one koji su umeli s jednakim intenzitetom i ubedljivošću da oduševljavaju i frustriraju navijače. Na umetnike s loptom koji su protraćili svoj talenat, na fudbalere koji nisu postigli ništa od onoga što su mogli jer su bili previše lenji i preveliki zafrkanti... Na prevarante, u najboljem i najgorem fudbalskom smislu te reči, u isto vreme.

I nema, u poslednjih nekoliko godina, većeg primera od Hatema ben Arfe, krila s opasnom levicom i još opasnijim kiksom u mozgu, koji je ovih dana u suzama raskinuo ugovor s Nicom.

Ovaj fudbalski Ostap Bender, jednako zamršenog porekla kao i heroj ruske književnosti, našao se u bezizlaznoj situaciji, dozvolivši sebi da poput mišolovke upadne u pravnu zavrzlamu skuvanu u pravničkoj kancelariji FIFA: iako je potpisao za Francuze, Ben Arfa ne može za njih i da zaigra jer kruta pravila onemogućavaju jednog igrača da nastupi za tri kluba u istoj sezoni. Ben Arfa je počeo u Njukaslu – zabeležio je samo nastup za rezervni sastav, ali to je glavonjama iz FIFA sasvim dovoljno – nastavio u Halu, odakle će ga Stiv Brus isterati jer Hatem nije želeo da trči i Nica mu je uzalud ponudila sigurnu luku...

Malo je fudbalera čak i u današnjem fudbalu, bremenitom asovima za jednokratnu upotrebu, koji toliko znaju lopte kao Francuz tunišanskog porekla. Pripadnik (samo)proklamovane „zlatne generacije“ francuskog fudbala, koja je na koncu pokazala da nije odveć plemenitog sjaja, na terenu, kada mu se igra – a to, avaj, nije previše često – izgleda kao apsolutni vladar ove igre. Kao zaneseni, nezreli genije koji se zabavlja (pomislite na Ronaldinja iz najsvetlijih dana i nećete biti daleko od istine), usamljeni, nadobudni narcis koji oko sebe širi auru neshvaćenih slikara, spremnih da sebi odseku uvo ako ne bude po njihovom.

Pa i ako se probudi i razigra samo jednom u mesec dana (dočim je Hatem imao još gori prosek), to je dovoljno da razgali navijače i da ih baci u trans. Dovoljan je, znaju to i oni, zna to i Ben Arfa, samo jedan potez odavde do besmrtnosti. Kao onaj gol Boltonu, još u doba kada su navijači Njukasla verovali u Alana Pardjua i u legiju Francuza sa Hatemom kao barjaktarom.

Bio je Vaskrs, utakmica je bila dosadna kako to samo one prilično nebitne utakmice pred kraj sezone umeju da budu, 0:0 i sve miriše da će tako ostati, a onda je Ben Arfa dobio loptu na svojoj polovini. To nije bila ni varka telom, to je bio momenat dostojan plesnog podijuma u Studiju 54 – maleni dodir spoljnom, dok je dalekom golu bio okrenut leđima, i nesrećni Sem Rikets se već koprcao u dubokoj travi Sent Džejms parka, smešan kao Bambi na ledu. Šest koraka i milisekund kasnije i Mark Dejvis je ležao na stomaku kao kornjača, ostavljen da guta trunke busena dok je elegantni Francuz gazio napred. Pred njim su dva beka, Dejvid Viter je jedan, sigurno, drugom se već gubi ime – zaista, kako je Bolton mislio da ne ispadne te sezone, s takvim „talentima“ u Premijer ligi? – i obojica deluju toliko naivno, ubeđeni da će ga zatvoriti, ali on samo gurne loptu palcem svoje pouzdane leve noge i lagano ih pretrči, došavši do Adama Bogdana, koji uveliko zna šta se sprema.

Dok Ben Arfa samouvereno i samodopadno širi ruke, navijači shvataju da pred sobom imaju ispunjenje svih želja, napadača sposobnog da servira, pa i nadogradi poteze jednog Maradone, Ronalda (pravog, originalnog Ronalda) ili Mesija, samo ako ga ne bude mrzelo da protrlja čarobnu lampu i prolije makar malo znoja.

To su oni fudbaleri čije je umeće teško opisati, jer je za jednostavne stvari počesto nemoguće naći dostojne reči: to kako Ben Arfa dribla, kako trči, to mora da se vidi i doživi – mislite da nema to u nogama i da nije dovoljno brz, a onda on samo eksplodira.

Kada su snovi divni, buđenje je obično brutalno. Hatem ben Arfa pokazivaće dragulje iz svoje fudbalske riznice previše retko, izmišljaće povrede kako bi eskivirao treninge i utakmice, vući će se po terenu jer je igranje odbrane i vraćanje na svoju polovinu jednostavno dosadno, šmiraće i sebe i publiku sve dok ne bude oteran u Hal Siti da tamo dokusuri rumenog Stiva Brusa, još jednog od onih naivnih menadžera koji su mislili da mogu da se uhvate u koštac sa ćudljivom, maestralnom polutkom...

Postaće prevarant, kao Ostap Bender, lažov i tat, kraduckajući svoje dane potkradao je i naše poverenje, mada smo mu sve to praštali kada bi i samo nagovestio da u njemu još ima magije.

Prvih dana prelaznog roka, nekoliko sedmica nakon što ga je Brus zamenio na utakmici protiv Mančester Junajteda jer nije dovoljno trčao, Ben Arfa je otišao u Nicu, da pronađe sebe na toplom jugu francuske rivijere, ali je reč zakona bila neumoljiva.

U utorak je, gotovo u suzama, zavapio da samo želi da igra fudbal, da bi otišao i na Severni pol ako bi ga pustili. Znajući da sada, sa 27 godina, ima poslednju priliku da sebe i svoju karijeru dovede u red, da ispuni makar deo proročanstva koje ga je prizivalo na Olimp, e da bi se on zaglavio na Peninima.

FIFA mu to, znajući način rada i razmišljanja ove organizacije, neće dozvoliti. Ima u tome neke logike: ako bi napravili presedan, ako bi dozvolili da jedan igrač može da nastupi za tri tima u jednoj sezoni, zamislite šta bi se tek onda dešavalo u ovom ludom svetu u kojem poslednji dan prelaznog roka postaje neizvesniji i napetiji od finala Mundijala?

Ali u konkretnom slučaju, bilo bi lepo, pa čak i pošteno, progledati Ben Arfi kroz prste. Ta jedna „utakmica“ u Njukaslu bila je, ponavljamo, duel U21 timova, jer je genijalcu već odavno bilo odzvonilo na severu Engleske. Nica je navodno završena priča, ali slamka spasa mogla bi da klija preko okeana, u MLS-u. Ako bi se to ostvarilo, Ben Arfa bi ponovo dokazao koliko je čudan tip: u Ameriku fudbaleri idu kao penzosi na Floridu, da uživaju u poslednjim danima i dobroj svoti novca, da se spasu od Evrope i pritiska, a Hatem bi išao da spase sebe.

Najviše od – sebe samog.

Ako se sećate „Dvanaest stolica“ Iljfa i Petrova, na samom kraju romana Hipolit Matvejevič ubija Ostapa i svi su ubeđeni da je tu kraj jedne velike karijere. Ali onda se u „Zlatnom teletu“ prevarant i lakrdijaš opet pojavljuje, tvrdeći da su mu život spasli najbolji svetski hirurzi.

Ben Arfi, srećom, nakon lažnih i pravih povreda – jednog brutalnog loma noge koji mu je svojevremeno priredio dežurni kostolomac Najdžel de Jong – više ne treba hirurg, ali neki doktor za glavu došao bi kao poručen. Ko je vitez koji će spasti karijeru dragog prevaranta, fudbalskog Ostapa Bendera?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...