Izvor: Politika, 17.Okt.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oktobarski salon ušao u rizik
Interesantno je da nikome nije palo na pamet da otkaže fudbalsku utakmicu zbog rizika od divljanja huligana, dok su zatvaranja izložbi, ili zabrane filmova normalna stvar, kaže Branislava Anđelković
Svaki nova izložba Oktobarskog salona iz godine u godinu aktuelizuje pitanja o tome kakav nam je Salon potreban, da li su još uvek prisutna koncepcijska lutanja, koliko je šanse dato našim, a koliko internacionalnim umetnicima da pokažu svoje stvaralaštvo. Pitali smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istoričare umetnosti, kritičare i umetnike kakav nam je Salon potreban?
Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti i likovni kritičar:
Militantna funkcija Salona
Salonu se sada može prebaciti „svesno potiskivanje, čak i otvorena ignorancija svakog stvaralaštva koje ne odgovara onoj stvaralačkoj paradigmi koja se danas smatra recentnom, a to je produkcija takozvane nove umetničke prakse”. Oktobarski salon je u dobroj meri spontano ili namerno politizovan na toj osnovi, u stilu „hajde da pokažemo svetu da imamo sve što svet ima”, a naročito ono što se u svetu smatra aktuelnim.
Samo to geslo je sputavajuće jer ne daje pravu sliku šta je istinska umetnička scena savremene umetnosti u Srbiji. Mislim da ova selekcija, ovakvim konceptom Salona, zaklanja jedan drugi deo likovnog stvaralaštva koji je opterećen tradicionalizmom i anahronizmom i koji ne bi bio reprezentativan. Bilo bi poželjno ne mešati jabuke i kruške, držati ovaj trend ali pustiti da se i onaj drugi trend registruje, a ne potpuno ga marginalizovati pa čak i eliminisati. To donosi frustracije druge grupe umetnika koji onda sve dublje tonu u jednu krizu bezidejnosti i besperspektivnosti konfuzije. Ova militantna funkcija Oktobarskog salona, koji žestoko zastupa samo jednu opciju, na indirektan način je kontraproduktivna, ona stvara prividni utisak saglasja naše umetnosti sa svetskom, ali zaklanja realnu sliku objektivne stvarnosti naše sadašnje umetničke situacije u vizuelnoj sferi, što utiče na njeno stanje i budućnost..
Radonja Leposavić, istoričar umetnosti i novinar
Trideset godina se išlo na sigurno
Ovogodišnji 51. Oktobarski salon je sasvim u skladu sa principom koji je uspostavljen 2004. godine kada su oktobarski saloni internacionalizovani.
Dakle od te godine ide se na princip – rizik! Od početka održavanja Oktobarskih salona, prvih nekoliko decenija, tačnije od 1960. pa do devedesetih godina išlo se na sigurno. Priče o tome kakav nam Salon treba su i tada postojale, a niko zapravo nije govorio o salonima kakvi su do tada bili, iako mnogi nisu bili ni njima zadovoljni. Sada mnogi pokazuju nezadovoljstvo ali ima onih koji su ovim internacionalnim salonima zadovoljni. Ove godine ušlo se u rizik tako što je ceo Oktobarski salon sazdan od video radova. A ovo što su uradili kustosi Juan Puset i Selia Prado može za našu kulturnu javnost da bude od velikog značaja. Ako mi znamo da od 1965. postoji video art kao poseban odeljak umetnosti, ako znamo šta se desilo 1978, dakle pre više od trideset godina na „Dokumentima 6” u Kaselu, gde je video prihvaćen oberučke kao sasvim ravnopravna umetnost, tu nekako čak kasnimo. Neko je izračunao da je potrebno oko pet sati da bi se svi radovi na 51. Oktobarskom salonu videli. Ove godine je napravljena važna stvar, jer ulaznica koja se plaća (na žalost zbog krize) omogućava vam da više puta dođete. Mislim da na pitanje kakav nam Salon treba, možemo da odgovorimo tek za narednih nekoliko godina.
Branislava Anđelković, istoričarka umetnosti, prošlogodišnji umetnički direktor Oktobarskog salona
Strah političkih elita
Čini mi se da stalno analiziramo koncepciju i svake godine dolazimo do manje–više istih zaključaka. Način izbora art direktora, vreme koje art direktor ima za pripremu izložbe, nedovoljna finansijska sredstva, potpuno izostavljanje produkcije umetničkih dela, nedostatak adekvatnih izložbenih prostora u Beogradu, potpuno odsustvo komercijalnih sponzora i generalni prezir političkih elita prema umetnosti i kulturi koje ne razumeju i ne žele da razumeju. Elite se plaše onoga što ne razumeju te usvajaju politiku ignorisanja i nipodaštavanja.
Mnoga od ovih pitanja mogla bi se rešavati odmah kada bi postojala politička volja. Pitanja finansiranja umetnosti i kulture, ovih dana postala su bolno očigledna na ulicama Beograda. Insistiranje političkih (muških) elita na sportovima niti je unapredilo sport niti su delovali vaspitno na mlade ljude o čijoj budućnosti brinu. Interesantno je da nikome nije palo na pamet da otkaže fudbalsku utakmicu zbog rizika od divljanja huligana, dok je zatvaranje izložbi, projekcija filmova ili čitavih manifestacija normalna stvar. Doduše, nije ni potrebno otkazivati jer sasvim je dovoljno ne finansirati.
Ali pođimo od pretpostavke da postoji politička volja (na 50. Oktobarskom salonu 2009. nije bilo svečanog otvaranja a kao građani su na otvaranje došli, sami od sebe, samo ministar Bradić i tada pomoćnica gradonačelnika Hrustanović).
Ne mislim da OS treba da postane bijenalna manifestacija već da se kustosi pozivaju dve godine unapred kako bi imali vremena za rad s umetnicima, pripremu izložbe, smislenu promociju Salona. Sistem predlaganja i odlučivanja koji danas funkcioniše zasnovan je na partijskim reciprocitetima po gradskim komisijama. Nekakav budući direktorat, odbor, morao bi da funkcioniše na drugim principima a o svom radu i zaključcima može i treba da obaveštava i pridobija gradsku upravu.
Saša Pančić, slikar
Veća odgovornost selektora
Oktobarski salon nam je potreban sa svim međunarodnim referencama i odnosom prema savremenom dešavanju u Evropi i svetu, a akcenat s tim usmerenjem trebalo bi da bude ipak, po meni, na lokalnoj produkciji. S druge strane, mislim da bi budući selektori trebalo da imaju veće reference, budu ozbiljniji i da posao koji dobiju obavljaju odgovornije. Sve pohvale organizatorima, Kulturnom centru Beograda na trudu, profesionalnosti da se uradi nešto dobro sa malim budžetom. I pohvale na fantastičnoj zgradi u kojoj se održava ovogodišnja manifestacija.
B. L– M. Đ.
objavljeno: 18/10/2010
