Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od idola do veleizdajnika
Neuspeh svojih ljubimaca navijačke mase dočekuju s gnevom jer ostaju bez opijuma koji im pomaže da zaborave sveopštu ekonomsku krizu i bezperspektivnost
Sa Svetskog prvenstva mnoge reprezentacije su se vratile kući pre nego što se očekivalo. Bivši svetski prvaci Italijani i Francuzi nisu prošli ni prvi krug dok su Englezi i Argentinci, koji su važili za izrazite favorite, podjednako katastrofalno završili takmičenje.
Reakcije domaće javnosti, ne samo fudbalske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već celokupne, bile su najblaže rečeno brutalne. Brutalni naslovi u štampi po eliminaciji njihovog državnog tima i reakcija naroda pokazao je samo koliko je još dominantan mentalitet linča u masama. Naravno, sav taj gnev je većinom novinarski induciran i već prepoznatljiva medijska taktika je dizanje tenzije i očekivanja, da bi se kasnije po neuspehu sav izliv besa preusmerio na igrače i selektora. Važno je jedino da amplituda bude što veća, od heroja i fascinacije pa sve do najgorih gubitnika čije se glave traže. Tome treba dodati i nerealna obećanja samih igrača i selektora, koje su više plod straha od optužbi za defetizam nego puka nespretnost.
Kad bi se napravila kompilacija napisa i naslova u evropskoj štampi nekoliko sledećih dana posle eliminacije reprezentacija, reakcija bi se otprilike kretala od „sramoćenja nacije” pa do „veleizdaje”.
Neverovatno je šta sve postižu političari i sportske birokrate sa medijima, koje drže u rukama. Uvek im uspeva da čitavu naciju „nahuškaju” na dvadesetak mladića, koji nisu dovoljno zreli da bi shvatili svoju pravu ulogu u tom spektaklu. Mnogi od njih su još tinejdžeri. Međutim, mnogima u vremenu sveopšte ekonomske krize i besperspektivnosti, jedinu radost i odušak može da pruži uspeh njihovog nacionalnog tima i sportista. To je taj opijum, a kad se bez njega ostane, onda dolazi do emotivnog sloma nacije i same nedovoljno zrele da bi uočila društvenu svrhu emotivnog odnosa sa grupom sportista u koji je dovedena.Drugim rečima, nacija se ponaša kao narkoman bez narkotika.
Koliku to važnost ima za psihološku sliku nacije, kristalno jasno se vidi na primeru francuske reprezentacije koju su svo vreme turnira potresali interni sukobi i skandali. Predsednik Sarkozi se zauzeo da se pokrene istraga i lično je razgovarao sa reprezentativcima da bi utvrdio ko je kriv za fijasko i ogorčenje nacije. Pored gorućih problema ekonomije, masovnog gubitka radnih mesta, između sastanaka ministara, G8, G20, i sl. koji i dalje ništa ne uspevaju da reše, između batinanja imigranata i masovnog proterivanja Roma, na predsednikovoj agendi reprezentacija je, ipak, na prvom mestu. Ministarke sporta i finansija su se takođe oglasile oštrom kritikom, optužujući fudbalere za sramoćenje „l grand nasion” (veliki narod), kako Francuzi sebe vole da zovu.
Naravno, u svim tim mejnstrim medijima od izbijanja ekonomske krize, nijedanput nije mogao da se vidi žestok naslov, kao recimo u italijanskoj „Gazeti delo sport” o „sramoti i poniženju” Italijana posle ispadanja sa Svetskog kupa, upućen političkoj i finansijskoj eliti koja je odgovorna za gubitak miliona radnih mesta. Neverovatno, ali uspeli su da dovedu narod da ne oseća poniženje koje mu nanose država i politika, koje nisu u stanju da im obezbede ni najosnovniju egzistenciju, već da diže glas tek kada njihova reprezentacija ispadne sa nekog velikog takmičenja.Najstrašnije je kad je običan čovek doveden do toga da njegova najelementarnija osećanja ponosa i stida zavise od nekog ili nečeg drugog, a naročito ako je to nešto drugo najobičnija igra, ili sportski rezultat. Ova društvenopolitička alatka je danas najveći civilizacijski poraz običnog čoveka.
Razumljivo je što tabloidi i desničarska štampa, „huškaju” narod na igrače, međutim zanimljivo je da to, manje ili više svesno, radi i tzv levo-liberalni medijski korpus. Oni u takvim situacijama uglavnom potenciraju priču o igračima kao razmaženim zvezdama sa posebnim akcentom na njihove plate. Taj njihov misleni refleks, proizašao iz uslova društvene nepravde u kojoj zaista žive, je nešto što elita koja ima moć upravo i želi. Gnev sesa onih koji drže sve poluge društva u svojim rukama preusmerava na igrače i selektora.
U suštini radi se o nemoći ljudi da promene bilo šta kada je u pitanju njihova egzistencije, o očaju i strahu pred sve opskurnijim političkim i korporativnim strukturama. Zbog toga su upravo te strukture isturile pred narod sportiste, kojima su prethodno dali ogroman novac, da bi narod njih pljuvao i na njima iskaljivao sav svoj bes i ozlojeđenost. Naravno, ti sportisti nemaju ni milijarditi deo onoga što je od naroda sklonjeno, pokradeno i utajeno. Tako niko ni ne pomišlja na trilione koje su bankarske strukture i plutokratija sklonili van dohvata običnog čoveka, a što je stvarni uzrok njegove bede i siromaštva.I još: ne morate se baviti teorijskom psihoanalizom da bi primetili klasičan mehanizam odbrane, kojim se agresija transferiše prema slabijem i otklanja od elita i njihovih represivnih mehanizama.
Nemački „Špigl” navodi empirijske dokaze iz prošlosti potkrepljujući tvrdnju da su političari, kad god je Nemačka imala uspeha na velikim takmičenjima, mnogo lakše sprovodili bolne reforme, koje nikad ne bi prošle da narod nije bio u stanju kolektivne euforije i transa. Upravo zbog toga igrači moraju da idu kao deca na „raport” kod predsednika države i ministara kada ne ispune tu svoju pravu, sistemsku funkciju, a političari, koji bi trebali da pozivaju bankare i korporacijske menadžere na „raport”, tako kompenzuju svoju servilnost prema njima.
Na kraju, postalo je jasno zašto su imućni sportisti zvezde toliko prisutni u svakodnevici, medijima i javnoj refleksiji. Stalno objavljivanje plata, zarada i visine transfera i sponzorskih ugovora sportista postalo je samo po sebi spektakl. Na tome prvo insistira frustrirani navijačprilikom poraza, uz opaske o nepatriotizmu i obzirima igrača samo prema poslodavcu i novcu. Upravo zbog toga, nepristojno bogati sportisti zauzimaju toliko javnog prostora i postajuglavni iritirajući podsetnik društvene nepravde prema kom se kanališe nagomilanignev naroda. Sve globalnija i opskurnija plutokratska struktura, bankarska i medijska elita je uspela da narod dovede u emocionalnu zavisnost i odnos pun animoziteta i zavisti prema grupi mladića koji obično i sami potiču iz istih društvenih slojeva. Taj jednostavan sistemski trik,kojeg navijači nisu svesni, tu elitu i ne košta mnogo, jersportistima, i drugim akterima sveprisutne industrije zabave ne dajeviše od promila od onoga što ona ima, a osiromašen i ozlojeđen narod svoju ozlojeđenost usmerava na sportiste zaboravljajući na banke, korporacijei političare.
autor je fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije
Ivan Ergić
objavljeno: 14.09.2010.
