Izvor: Politika, 06.Jul.2010, 23:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noga delo krasi
To izgleda ovako: dvadeset dva muškarca u šorcevima sat i po vijaju loptu usput se šutirajući u cevanice
Ne diraj mi u fudbal! Ni u „jelen” pivo!
Ruku na srce, za nepristrasnog posmatrača s manjkom podivljalog testosterona to izgleda ovako: dvadeset dva muškarca u šorcevima sat i po vijaju loptu usput se šutirajući u cevanice, golman zeva i čačka uvo dok mu nad glavom vijori paučina, neki jadničak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se prevrće u mukama, drugi se ruku raširenih prema nebu moli Gospi od Spasa. Sudija, u crnini, jer sam sebe žali, natrčao se kao nikad u životu. Pošto je njegov zadatak da ga mrze, prinuđen je da podnosi uvrede kao što su – crkni, napasi se, sudija nema pišu. U ovoj potpuno muškoj igri jedino je lopta ženskog roda. U Brazilu je nazivaju debelica i buca, tepaju joj malena i cica, daju joj imena Marikota, Leonora ili Margarita, kiselo se mršteći kad se otkotrlja van crte.
Onda se stadionom prolama dugo očekivani goooool. Navijači fanatici padaju u epileptični napad, neverovatan urlik označava kolektivni orgazam, a hučanje praćeno udaraljkama i trumpetama, slično hučanju mora koje se čuje kad školjku prislonimo uhu, ostaje večno zarobljeno na tribinama i kad se stadion isprazni.
Podatak da su fudbaleri plaćeni takvim fantastičnim sumama koje nikad neće dobiti pisac, slikar, naučnik nalaže da se u proučavanje fudbalske doktrine unese više ozbiljnosti.
Ako je jedino čoveku data ruka kojom stvara, brani se i kazuje šta misli i oseća, onda je sposobnost njegove noge da ekvilibrira evolucioni salto mortale veština u kojoj su spojeni civilizacija i priroda, Leonardo i panter. I to panter koji dribluje, zatim loptom pogađa mrtvi ugao pored stative do koje se uzalud propinje prekratki golman. Davni Kinezi i Egipćani, koji su šutirali krpenjaču, dokaz su da je ova drevna igra arhetipski san čovečanstva. Kažu da ni Julije Cezar nije loše baratao nogama, i da je ova veština preko rimskih legionara došla u Englesku, odakle će se vratiti sa svim atributima otmenosti koje zaslužuje dična vrlina, dospevši i u dvorište Vatikana u kojem su loptu pikale pape, zadignutih mantija.
Muškarci, kojima je civilizacijski zabranjeno da ispoljavaju emocije, mogu ovom prilikom da vrište, ujedaju, plaču, da se grle i ljube iako ne učestvuju u paradi ponosa, i još da im to niko ne zameri. Fudbalska utakmica drži pod kontrolom nepojamnu energiju sličnu onoj u nuklearnom reaktoru. Ako jednog dana fudbal prestane da postoji, velika je nepoznanica gde će se izliti libido gomile koja se prazni na stadionu, osim u onim slučajevima kad razjareni navijači posle utakmice nastavljaju da divljaju, da zabijaju zapaljene baklje u usta, razbijaju, pale. Možda će potiskivanjem biti izazvan zemljotres ili erupcija vulkana, ili će ova neispoljena energija ubrzati neki meteor prema Zemlji, a možda će se zatomljeni huk samo izliti preko rubova opustelih stadiona kao mlaka voda preko rubova ogromnog lavora. Dok svetina još uvek halabuči i čegrta, teško da to možemo i da zamislimo, kao što ne znamo šta bi se, u slučaju da nestanu svi kućni ljubimci, dogodilo s tom ogromnom količinom nežnosti ispunjene maženjem i češkanjem. Da li bi onda bila upućena ljudima? Da li bi tek tako nestala? Sasvim je sigurno da neka baka umesto svoje ljubimice mace ne bi počela da mazi poštara, kao što sam ubeđena da će fudbal postojati dok je sveta i veka.
Na ovogodišnjem svetskom prvenstvu, za novinare je najinteresantniji bio Maradona, sadašnji selektor Argentine, inače za mnoge fudbaler veka. Scenični Dijego, muška Pepeljuga koja je staklenu cipelicu zamenila kopačkama, dao je oduška svojoj karnevalskoj duši noseći po sat na svakoj ruci, provocirajući pred kamerama nemačkog igrača Švajnštajgera, čiji tim je, kasnije, poput buldožera pregazio Gaučose. Maradonin navodni nastavljač Mesi (površni procenjivači uzimaju u obzir zajedničku, sličnu visinu) njegova je bleda kopija. U istoriju fudbala Maradona je upisan po onom Božjem golu postignutom mufte rukom, i još jednom, briljantnom, sa šezdeset metara dok je predriblovao šestoricu Engleza, tek da se Foklandska ostrva ne zaborave. Taj „čvarak s papilotnama“, kako su ga ljubomorno krstili, dao je mnogo golova, i to uvek s isplaženim jezikom. Dok je igrao za Napoli, Danteova statua je pod nogom držala loptu, a deca i pudlice prolazili su s perikama očešljanim kao Maradonina frizura. Mrzeli su ga i voleli. Sasvim razumljivo, jer je divljenje prema idolima direktno proporcionalno želji da se oni bace u blato.
Stvarno je fudbal čudo. Samo navijači znaju zašto.
Ljubica Arsić
objavljeno: 07.07.2010.
