Izvor: Politika, 05.Mar.2013, 21:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nešto, ipak, ne zavisi od para...
Merenje Zvezdinih posrtanja onim kantarom na kome muzika i pare drže ravnotežu ne da ne vodi ka rešenju, nego udaljava od njega
Već poprilično dugo kod nas se sve teškoće objašnjavaju time da muzike ima onoliko koliko ima i para. Tako je i kad je reč o Zvezdinim posrtanjima na fudbalskom igralištu.
Čak i kad se to ne navede kao jedini ili prvi razlog, ipak se podrazumeva da je novac onaj deo ledenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brega koji se ne vidi. Razume se, bez para se ne može, ali ako se bude čekalo na njih Zvezda će da završi kao „Titanik”. Istrčavanje fudbalera na igralište nije isto što i penjanje na kafanski astal. Bar ne bi trebalo da bude.
Ali, sve više preovladavaju kafanska tumačenja fudbalskih zbivanja. Ostavke, smene i promene preko noći su sve češće recept za uspeh. I Zvezda u svojoj novijoj istoriji sve je češće podlegala tom pritisku. I eto dokle je stigla.
Nije put „crveno-belih” kroz istoriju bio posut isključivo laticama ruža. Mnogo puta se nagazilo i na trnje, ali se nije skretalo.
Na primer, Crvena zvezda je dovodila pojačanja, ali se i oslanjala na svoj podmladak. U ovom timu koji je počeo utakmicu protiv Rada (1:1) niko nije prošao Zvezdinu fudbalsku školu.
Golman Bajković je dugo Zvezdin, ali je došao iz Lovćena. Pantić je prošlog leta u Zvezdu prešao iz Rada, a Mudrinski iz Vojvodine. Tada se je u nju vratio i Milijaš iz Vulverhemptona, inače Zemunov đak.
Mladenović, Kasalica i Milivojević su napunili godinu dana u Zvezdi. Prvi se nametnuo igrajući za Borac, drugi za Slobodu, a treći za Rad.
Ove zime su pridodati Petković, kome je to treći dolazak u Zvezdu, i Garido, reprezentativac Hondurasa. S dužim kontinuitetom u ovoj ekipi su Lazović, kome je ovo četvrta sezona u „crveno-belom” dresu, pre kojeg je nosio Borčev, i Mikić, koji je pre tri godine došao iz Napretka.
Dakle, nikog iz Zvezdine škole! Da ne bude zabune, ne treba da se ukine dovođenje igrača, ali kako to da drugi klubovi stvaraju igrače koji ispunjavaju uslove da igraju za Zvezdu, a ona ne može?
Bio bi greh da se kaže da je neuspeh protiv Rada posledica njihovog nezalaganja. Ne, dali su oni sve od sebe, kondiciono su bili bolji od protivnika, ali, fudbal nije atletika, pa da je dovoljno samo da se brzo trči. Falilo je nešto za šta su potrebne godine uigravanja, a ako je većina osnovu naučila u podmlatku, onda se i pridošlice lakše ukope u to.
Da li je kriv trener? Nije, jer ga ni Sava, ni Dunav ne bi oprali posle 1:1 s Radom da je ekipa to postigla s nekoliko Zvezdinih „beba”.
Onda je krivica na upravi? Nije, jer bi i nju prozivali svi od reda što dopušta treneru da bude tako „neozbiljan”.
Dakle, navijači? Pa, nisu ni oni, jer ih je klub vaspitavao da mu je njihova podrška potrebna da bi pobeđivao. Zvezda, kao ni ostali naši klubovi, ne uči ih da dolaze na stadion zbog dobrog fudbala, ne savetuje im da aplaudiraju dobrim potezima protivnika... Ne, danas je uloga navijača da kako znaju i umeju parališu njihove igrače, a kuraže naše.
Mediji se iz ovog ili onog razloga lišavaju kritičkog pristupa. To važi i za pozorišne predstave, i za filmove... Da se ne nabrajaju životno važnije delatnosti.
Zvezda, doduše, redovno uzvikuje da će da se osloni na svoju decu. Međutim, nekako nikad nije trenutak da to bude baš sada. I tako njeni talenti odlaze. Jeste njima i njihovim roditeljima novac zavrteo glavu, ali možda su ostali bez nade da će da dobiju pravu priliku u Crvenoj zvezdi.
A oduvek se tuđe cenilo više nego svoje. Vasilije Nikolić, koji je decenijama bio Zvezdin čovek i dovodio joj darovite igrače, kaže:
– Uvek je kupljeni igrač lakše dobijao šansu od onog koji je ponikao u klubu. Za onoga su date pare i to se opravdava tako što se stavlja u tim. Pored toga, njega je neko doveo i taj ga „gura” ga svim silama. A ovaj što je prošao kroz ceo klupski podmladak je ničiji. Njega niko nije doveo, pa ga niko i ne protežira.
Ipak, ranije nije bilo menadžera, pa samim tim ni „patronovog” finansijskog interesa. I, uz poneku grešku, stvari su dolazile na svoje mesto, pa je u svakoj generaciji bio značajan broj fudbalera školovanih u Zvezdi.
Sada je u modi da trener sam odlučuje i zato i sam snosi odgovornost. Ali, kakva je to odgovornost? Kako njegova smena može da nadoknadi ono što je propušteno zbog njegovih propusta? Jer, nema čoveka koji sve zna.
I zbog toga se dešava da se sa smenom trenera menja iz temelja i koncepcija igre. Dakle, nema mogućnosti da se nešto popravi, nego mora sve iz početka.
Sada svi klubovi imaju stručne štabove. Ali, to su više kabineti, jer njegovim članovima mesto zavisi od toga kako sprovode ono što im trener naloži.
A nekada je stručni štab zaista bio trust mozgova. U Zvezdinoj monografiji iz 1960, trener Pavić, koji je te i prethodne godine osvojio prvenstvo bio je u stručnom štabu sa Rajkom Mitićem, predratnim reprezentativcem i kapitenom šampionske ekipe zagrebačke Konkordije, pa sekretar kluba Slobodan Ćosić, zatim dr Aleksandar Obradović i tako dalje.
I ono što su oni zamislili sprovodilo se bez obzira da li će biti kadrovskih promena. Zato je, recimo, Pavić ostao trener i naredne tri sezone iako tada Zvezda ništa nije osvojila. Ali, u četvrtoj je s njim došla do „duple krune”.
E, takav pristup ne zavisi od para. A stvorio je veliku Crvenu zvezdu.
Ivan Cvetković
objavljeno: 06.03.2013
