Izvor: Blic, 22.Jun.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedostaje fudbalska reč
Sve je tu u televizoru: prinčevi i prosjaci, poneki majstor igre, nervozni treneri, prestroge sudije, sve boje sveta i neočekivanost koju samo fudbal može podariti. Jedino nigde velikih tekstova o tome. Pripadam generaciji koja je odrasla uz nezaboravne reportaže sa svetskih sajmova fudbala.
Meni nedostaje lektira: Miro Radojčić, Ljuba Vukadinović, Sergije Lukač, Mile Kos, Dobrivoje Janković, Stojan Protić, Mirko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Stamenković, Slavo Stojković, Rade Stanojević, Nikola Simić, Pero Zlatar, Bogdan Tirnanić, Božo Koprivica, Veselko Tenžera... Fali reč koja miriše na nepredvidljivost lopte. Nedostaje ono Crnjanskog „dao bih nagradu Akademije da igram u prvom timu Jugoslavije". Meni fali pisac koji će o pobedi koju su generacije sanjale ispisati tekst zbog koga neki klinja noćima neće spavati maštajući da jednog dana istrči na teren.
Gde su pisci koji će taj glupavi patriotizam, to crno-belo pisanje, huškanje i uvlačenje, neukusno navijanje podrediti divoti igre? Zar je fudbal spao na to da o njemu najbolje pišu oni koji od njega profesionalno ne žive? Po raznim blogovima i sajtovima ima mnogo više duha, strasti, analitike, ljubavi i razumevanja za ono što se dešava po igralištima nego što šalje horda specijalnih izveštača sa SP. Tužno je da smo svi postali „navijači znaju zašto". Šta ćemo sa onima koji nisu pivopije, ali imaju ljudsku ljubopitljivost zbog čega je fudbal toliko važan i zanosan u ovakvom svetu? A, šta je sa strukom pored koje najlepše, najstručnije i najzavodljivije nelogičnost događaja iz Afrike tekstom osvetljava direktor velikog Pozorišta?
Nažalost, mnogo talenta i energije je žrtvovano u stvaranju „patriotske" atmosfere. Potrošeno je vreme da se „plavi" transformišu u „orlove", da se puk vaspita kako ne bi zviždao dok sluša pravu srpsku a ne neku lažnu stranu himnu. Stvarana je neukusna zamena da je ovo pravoslavna a ne državna ekipa. Fudbalere ubedili da se bore za krst časni, slobodu svetu i Kosovo. Uz blagoslov dobili i instrukcije da se obavezno prekrste pri svakom kontaktu s loptom. Čudo da nije lobirano za mesto sveštenika u stručnom štabu. Umesto da od sportista prave viteške borce i dobre ljude spremne na fer-plej odnos prema protivnicima, struka je dala doprinos ambijentu kao da mladiće šaljemo u sveti rat u kome treba da zgaze i zgrome neprijatelja i pokažu pravovernu veličinu.
Nažalost, deo medija i sportskih radnika, naročito onih koji su tu zbog partijskog ključa i plena od transfera, trude se da u fudbalerima razbuktaju duh beskompromisnih boraca za srpske nacionalne interese i nastave tamo gde ministar Jeremić ostaje bez daha. Ulaže se trud da se od tih mladića (što je učinjeno sa navijačima) naprave šovinisti. Igrači zbog kojih drhtimo nisu postali poznati i priznati, niti igraju po velikim klubovima zato što šire svetosavlje, što su Srbi po zanimanju, već što tu igru dobro zastupaju po važećim pravilima i što se njihova posebnost dobro uklapa u zahteve poslodavaca za vrhunske rezultate.
Svetsko prvenstvo je čast svake karijere. Tu se ne igra za pare već za besmrtnost. Može se biti bogat i okićen timskim titulama, mogu se imati kafane, butici i građevinske firme, ali se ne može posedovati ono što je Šeki igrom osvojio u Čileu, što je Piksi uradio onim lažnjakom protiv Španije pre dve decenije u Italiji ili upravo Stojković odbranivši penal. To je večnost i kosmos.
Naši momci stisnuti između sportskog prestiža i srpskog ludila, nisu ni orlovi ni dživdžani već fudbaleri koji već postignutim čine čast svetskom fudbalu. Njihovo je da pokažu kako ovde nije umrlo majstorstvo, smisao za geg, odvažnost, sportska drskost i žudnja da se pobedi bolji od sebe. I dohvati ona daleka zvezda iz dečijeg sna.
.jpg)
