Izvor: Politika, 03.Apr.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Navijači me „sahranjuju”, a vlast ne reaguje
Košarkaš i kreator fudbalske slike Partizana govori o ocu koji je sahranio zaklane roditelje, navijačima koji su ga „sahranili” uz stadion, „saradnji” sa zemunskim klanom, sreći, ljubavi, ženi, deci...
On je čovek koji zna gotovo sve važne ljude u svom poslu sa prostora Jugoslavije, pa i sveta. U svim ostalim kontaktima ponekad je to za njega bio i hod po žici, ali uvek je znao da održi ravnotežu između onoga što želi i onoga što može! O svom životnom putu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nikad javno nije govorio, ali sad je to, ipak, u određenoj meri, učinio!
Žarko Zečević (61) bio je desetak sezona košarkaš Partizana i 43 puta državnog tima, a potom 30 godina vođa administracije „crno-belih”, prvih sedam godina u sportskom društvu, a potom u fudbalskom delu.
Zatim je tri godine radio kao savetnik u ruskom „Jugorosgasu”, a pre tri meseca imenovan je za specijalnog savetnika u „Energoprojektu”.
Diplomirani je ekonomista. U braku s Mirom ima sina Slavka (32) i ćerku Miu (28), a od sina jednogodišnjeg unuka Žarka.
U kom okruženju ste odrasli?
Kad su me majka Miroslava i otac Slavko doneli na svet, tu je već bio moj dve godine stariji brat Rodoljub. Međutim, nismo se dugo zadržali u Beogradu. Šest meseci kasnije otac je imenovan za prvog sekretara ambasade u Kanadi, a u drugom mandatu bio je otpravnik poslova, pa ambasador u Etiopiji. U Adis Abebi sam išao u francusku školu.
A potom?
Posle kraćeg boravka u Beogradu odselili smo se u Kragujevac. Otac je dobio novi zadatak. Bio je predsednik tog sreza. Tu sam 1961. zakoračio na košarkaški teren, a pet godina kasnije igrao sam za prvi tim Zastave! Kad je otac 1966. postavljen za ministra unutrašnjih poslova Srbije vratili smo se u Beograd, a ja sam, od tada, kao član omladinske reprezentacije Jugoslavije, dobio, zauvek, dres Partizana.
Čemu su Vas učili roditelji?
Majka me učila skromnosti i lepom ponašanju, a otac mi je govorio o poštenju i upornosti u radu. Bio je strog prema sebi, a i prema drugima. Ali, nikad nije bežao od tuđih muka i problema. Pomagao je znanima i neznanima. Bio mi je uzor u svemu!
Da li ste u sportu mogli i više?
Mogao sam, ali kad sam bio u najboljoj formi – slomio sam ruku, a bio sam na spisku članova državnog tima 1971. uoči Olimpijskih igara u Minhenu. Ipak, bio sam koristan klupski igrač. U Partizanu sam igrao uz Radovića, Bojovića, Jelića, Čermaka, Kićanovića, Dalipagića, Todorića, Farčića, Latifića, Popovića, Kerkeza, Petrovića, Pešića, Marića, Grbovića...
Koje titule posebno pamtite?
Imam ih i u košarci, ali posebno su mi drage one iz vremena kad sam bio generalni sekretar fudbalskog kluba. Osvojili smo tada 17 titula! Podvig je i što smo Marjanović, Ćurković, Bjeković i ja, krajem osamdesetih, doveli u Partizan tada jednog od najboljih trenera Evrope Ivicu Osima. On je u fudbalski temelj Partizana ugradio vrline ove igre za sva vremena. Tada bismo, od 1992, napravili čudo, i u Evropi, da nas nisu pogodile sankcije.
Kako ste punili kasu?
I u tim uslovima imali smo izvanrednu marketing službu. Drugi izvor prihoda bili su transferi igrača u inostranstvo, a treći je bio u tome što sam organizovao razne lutrije, a formirao sam i više firmi, za niz delatnosti, u okrilju Partizanove sportske kuće.
A kako ste se branili od sumnji da tu nije sve čisto?
Uopšte se nisam branio. Te optužbe me nisu pogađale. Znao sam kako radim, pa nisam imao razloga za bilo kakav strah uprkos svim inspekcijama koje su tada dolazile u Partizan, a bilo ih je i više od 20 u toku mog rada u klubu. Ne znam ko mi sve od inspektora nije listao dokumenta, dolazila je i policija, a tu se uplitala i politika.
Da li ste plaćali navijačima?
Nismo im davali novac, ali imali su više mogućnostida nešto zarade. Do sukoba s njima došlo je pre sedam-osam godina kad su zviždali Ćiriću pri izvođenju penala i tražili smenu trenera Vermezovića! Uprava je tada ohladila odnose sa navijačima, a oni su svoj bes praznili „pucajući” na mene. Čak su organizovali i moju „sahranu” pored stadiona, a prethodno su, s krstom na kome je ispisano moje ime i prezime, u povorci, prošli kroz ceo grad. Ipak, vlast tada nije reagovala! Iz kluba sam otišao dve godine kasnije.
Ipak, „sarađivali” ste sa zemunskim klanom?
Dogodilo se to 2002. kad je otet Milija Babović. On je moj veliki prijatelj. Naš drug Danko Mlađenović iz Holandije i ja sve vreme smo proveli s familijom Babovića. Pregovarali smo s otmičarima, ugovarali sastanke, bili „kuriri”... I sve tako dok Milija nije oslobođen. Četiri godine kasnije sam o ovom događaju svedočio na suđenju zemunskom klanu. Ali, sve ovo što mi se dogodilo nije ništa prema onome šta je doživeo moj otac.
Šta je doživeo?
Četnici su 1944. u Lipovcu, mestu između Topole i Aranđelovca, zaklali babu i dedu, a Slavko je, da bi sahranio roditelje, morao takve da ih gleda i da im – namešta odsečene glave!
Kako Vam je na novom poslu?
Ovde je dobra atmosfera. „Energoprojekt” je jedna od firmi koje su preživele sankcije i sve ostale nedaće. Nije na mestu na kome je bila, ali ima sve uslove da dostigne i taj nivo. A baš to je poseban poslovni izazov za mene.
Da li imate telohranitelje...
Nemam. Nikad o tome nisam ni razmišljao.
...a javnu imovinsku kartu?
Imam. Nikad ništa nisam krio. Javno radim i javno uživam u svim plodovima svog rada.
Da li Mira zna sve o Vama...
E, sad da li zna... To morate da pitate nju (smeje se).
...a Vi o njoj?
Nisam siguran da sve znam... Tek smo 37 godina u braku.
Kakav ste otac...
Mislim da sam dobar otac. Uostalom, moj unuk nosi moje ime, a to sigurno nešto znači. Deca su mi uspešna. To je i moj najveći uspeh.
...a deda?
U tom odnosu sam još pripravnik, a juče smo se igrali.
Koje su sve Vaše ljubavi?
Moja najveća ljubav je sport. To se ovako razvijalo: Prvo mi je bio hobi, pa profesija, a sad mi je velika opsesija. Tu su mi svi prijatelji. Sport me u svim odnosima puni pozitivnom energijom. Sad sam najviše posvećen skijanju.
Kako doživljavate ljude na poslu, a kako u druženju?
Žene su na poslu odgovornije i uspešnije. A muškarci su skloni riziku, pa me dovode u probleme. Ali, muškarci su u druženju stabilniji, a žene u tom odnosu nisu uvek dorečene.
Šta Vas čini srećnim?
Svakodnevni život.
Koliko Vas u životu vode emocije?
U sportu sam dobijao i gubio, pa sam u tim okolnostima naučio da kontrolišem sve svoje emocije.
Šta je Vaš moto?
Nikad se ne predaj!
Slavko Trošelj
objavljeno: 03.04.2011
