Izvor: Blic, 24.Avg.2010, 01:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naklon, majstore!
Ima tu nečega. YU grupa je dole na Ušću svirala „Crnog leptira“, a Hitna pomoć gore na Vračaru konstatovala da jednom pacijentu nema pomoći. Kao što je taj kvartet simbol, tako je i taj čovek simbol. Grupa bez zemlje po kojoj je nazvana, starac bez Jugoslavije čije je fudbalske rekorde sa sobom poneo u večnost.
Oprostite, ali odlazak Stjepana Bobeka ne ide bez bujice nostalgije. Njegovu veličinu je omogućavala njegova posebnost, ali je nije iscrpljivala. Štefovim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odlaskom kruni se generacija kojoj je fudbal bio sve i koja je Jugoslaviju predstavila svetu kao silu. Malo u stvarnosti, a sve više je u legendi taj sastav koji smo mi deca učili kao onaj drugi Očenaš: Beara, Stanković, Crnković, Horvat, Čajkovski, Boškov, Ognjanov, Mitić, Bobek, Vukas i Zebec!
Bobek je izašao iz vremena oskudice i skromnosti i zlatnih dana fudbalskih podviga. To je naraštaj koji je osvajao nemoguće, donosio medalje, nadmašivao najbolje, a na utakmice dolazio tramvajima noseći oprane kopačke u torbama. Pored radija, u vremenu bez televizije, od njih smo pravili lične heroje. Sportski su reporteri na našu radost epski preterivali sve dok se nisu pojavile TV kamere koje će ubiti tu čaroliju bajke i zauvek obuzdati maštu.
Da se ne lažemo, Bobek je do ovdašnjih srca prešao najduži put. Došao je „onda i odande", ali je svojim darom, primerom i gospodstvom osvojio poštovanje i onih koji nisu naklonjeni ni Zagrebu, još manje Partizanu. Stjepan Štef Bobek je vlasnik darovitosti na kojoj će slavni Ilješ Špic postaviti zlatni temelj Partizanove četvorougaone fudbalske škole. Tražene sposobnosti: tehničke, smisao za kombinaciju, dar za manevar, egzekuciju sa trkačkom odgovornošću Bobek je uzdigao do savršenstva. Do njegove pojave, a i kasnije, malo je bilo šmekera sa osećajem da upute sudbonosnu loptu najbolje postavljenom saigraču. Superiorni praktičar Špicovih istraživačkih ideja koje su, još pedesetih, težile što bržem odigravanju. Kao fudbaler savršene tehnike, velikog lukavstva, nepresušne mašte, dobrog pregleda i nepredvidljive kreativnosti fudbaler sa orahovim uljem u kosi, kolege je lako dovodio u idealne gol pozicije. Bobek je na maestralan način bogatio igru loptom i duhom.
U Partizanu (1945-59) Štef je odigrao 468 utakmica i dao 403 gola. Za Jugoslaviju igrao je 63 utakmice i postigao 39 golova. Najbolji strelac koga je reprezentacija imala, najbolji fudbaler Partizana u istoriji, goleador sa rekordnih devet golova u prvenstvenoj i osam u kup utakmici. Bio je centarfor, sjajan dribler i neobično vešt golgeter koji će kasnije preuzeti ulogu konstruktora igre. Svoje znanje podređivao je timu uživajući u pripremanju šansi saigračima. Kreator onog demoliranja Zvezde (7:1) zbog koga je osvojio i divljenje i strahopoštovanje. Gromada vremena iznad svake navijačke strasti, kad su se rivali cenili, a ne mrzeli.
Posle je bio trener. Na tragu svog umeća stvorio crno-belu generaciju beba koja je šezdesetih harala našim fudbalom i stigla do velikog evropskog finala protiv Reala. Bilo bi lepo kada bi današnji partizanovci imali Štefa za meru i nadahnuće u Briselu. Baš u gradu u kome su njegovi učenici davne 66. tu jednom rukom dodirnuli besmrtnost.
Nešto lično. Jednog martovskog jutra 2001. u Hjustonu čuveni profesor Dejton Kuli me tokom vizite iznenadi pitanjem: Iz Beograda ste, znate li možda doktora Đukanovića i našeg pacijenta Bobeka? Boška znam, a Bobeka još od detinjstva poštujem. Povezuje nas srčani status. On je prvo operisan u Hjustonu pa u Kamenici, ja obrnuto. Mislim da nam je srce obojici oslabilo zbog fudbala: njemu kao kreatoru, meni kao verniku.
