Izvor: Politika, 09.Jul.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milutinac borac za univerzitetski sport
Dr Milutin Ivković se 1938. založio za osnivanje univerzitetskog sporta kao u „mnogim kulturnim zemljama”, a to i danas pokušavaju čelnici Univerzitetskog sportskog saveza Srbije u saradnji s Ministarstvom omladine i sporta
U prvom broju „Mladosti” juna 1938. u članku „Univerzitet i sport” dr Milutin Ivković, je povodom osnivanja „sportskog društva na univerzitetu”, izložio svoje viđenje stanja u srpskom sportu tog doba i predložio da univerzitetski sport >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bude alternativa postojećem sportu koji je srljao u profesionalizaciju.
Tekst kapitena naše fudbalske reprezentacije koja je osvojila treće mesto na Prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Montevideu 1930. prenela je Komisija za istoriju, arhiv i muzej fizičke kulture SR Srbije u svom Zborniku za istoriju fizičke kulture Srbije (sveska 4-5) septembra 1968. s obrazloženjem da je ovo pitanje (dakle i pisanje) i „danas veoma aktuelno”.
Tako je i danas, kada Ministarstvo omladine i sporta Srbije u Univerzitetski sportski savez Srbije čine velike napore da revitalizuju sport na univerzitetu, koji je gotovo potpuno zamro u poslednjoj deceniji dvadesetog veka i čije obnavljanje ne ide nimalo lako. Univerziteti u Srbiji još nemaju sportsku infrastrukturu, a država ne može da obezbedi dovoljno sredstava da bi univerziteti mogli da zakupe dovoljno termina u sportskim objektima za bavljenje studenata sportom. Obavezna nastava fizičkog vaspitanja na univerzitetu nestala je sa socijalizmom...
Evo kako je dr Milutin Ivković Milutinac obrazlagao stanje u srpskom sportu uoči Drugog svetskog rata: „Ideja, da univerzitetska omladina uzme u svoje ruke inicijativu za razvitak pravog amaterskog sporta, nije nova. Ona postoji, i već je urodila plodom u mnogim kulturnim zemljama. Nova je kod nas, gde je došla, pošto je obišla skoro ceo svet. Ali, iako je došla tek sada, ona nije zadocnila. Može se reći da je došla u pravo vreme, baš u trenutku kad se naš sport nalazi u takvoj fazi razvitka, da je ova ideja o osnivanju univerzitetskog sporta najpotrebnija. Naš sport nalazi se u ovom trenutku u svojoj kritičnoj fazi. On je došao do tog stupnja u svome razvitku, da se kod njega sve manje obraća pažnja na pravi cilj sporta, i da se sve više pojavljuje tendencija, da se sport iskoristi kao atrakcija za širu gledalačku publiku. Zatim, kao izvor ekonomske koristi za jedan manji broj lica, kojima to postaje zanat. To su s jedne strane oni koji fizički upražnjavaju izvesne sportove, a s druge strane oni koji na umešan i vešt način koriste i pretvaraju u novac fizičke sposobnosti i mogućnosti drugih. Drugim rečima, put kojim sada idemo vodi zasigurno ka profesionalizmu. Sport prestaje da bude sredstvo za fizičko snaženje i postizanje duševnog zadovoljstva koje proizilazi iz osećanja telesnog zdravlja postaje zanat”...
Milutinac nudi alternativu:
„Kod takvog stanja stvari, neko treba da pruži ovim omladincima željnim sporta, radi samog sporta, mogućnost da se razviju i da tako koriste sebi, a ujedno će time koristiti širenje sportske ideje u celom narodu. Ulogu onoga koji će da preuzme ideju amaterskog sporta, dakle pravog sporta, od onih kojima je on prestao da bude cilj, tu ulogu treba da odigra univerzitetska omladina. Zašto baš ona? Otkuda to da univerzitetska omladina ima najviše uslova da bude žiža amaterskog sporta u jednoj zemlji. Zato što omladinac koji posećuje univerzitet već ima pred sobom izvestan životni cilj za koji se sprema na univerzitetu tako da postoji kod njega smanjena mogućnost da padne u iskušenje da se odrekne svoga budućeg poziva...”
Potvrdu vrednosti univerzitetskog sporta autor članka nalazi na olimpijskim igrama, a na prethodnim, u Berlinu 1936. najuspešniji učesnik bio je Džesi Ovens, student Univerziteta Ohajo (SAD), koji je osvojivši četiri zlatne medalje u atletici postao i ostao legenda do današnjih dana:
„To ne znači da će on (prim: univerzitetski sport) zbog toga u sportskim podvizima biti slabiji od svojih takmaca profesionalaca. Poznato je da su prvaci na dosadašnjim olimpijadama u svom sportskim disciplinama bili predstavnici univerziteta iz raznih zemalja. Poznato je upućenima, da kad se uporede sportski rezultati ovih izabranih predstavnika univerziteta sa rezultatima koje su postigli najbolji profesionalci – da ovi drugi zaostaju... Sportistima sa univerziteta pružaju se odlične i česte prilike za takmičenje sa najboljim takmacima u pojedinim granama sporta. Vrlo su česta univerzitetska takmičenja, i to takmičenja između univerziteta u pojedinim redovima same zemlje, i takmičenja između univerzitetskih ekipa iz drugih zemalja. Isto tako univerzitetski sport ne isključuje takmičenja sa profesionalcima”.
Slične ideje odnedavno ponovo se neguju na beogradskom univerzitetu i u Univerzitetskom sportskom savezu Srbije, a Univerzitetski rukometni klub Studentski grad trebalo bi da postane prvi studentski klub koji će se ogledati u najjačoj, profesionalnoj ligi.
„Sport na univerzitetu,” navodi dalje dr Milutin Ivković, „pruža i ženskoj omladini prilike da se razvija u sportskom duhu. U današnjem sportu učešće žena svedeno je na minimum. Žene svojim učestvovanjem u sportovima ne donose materijalne koristi i kao takve nisu interesantne za ljude koji danas vode sport. Univerzitetski sport, ako je od prvog dana postavljen na jednu solidnu i savremenu osnovu, mora da da bolje rezultate nego ma kakav kratkotrajni kurs za fizičko vaspitanje omladine. Student sportista, radom u univerzitetskom udruženju u vremenu od četiri do pet godina, stiče toliko znanja i ljubavi za sport, da će biti odličan i besplatan propagator sporta tamo gde ga posle završenih studija njegov životni poziv odvede. Ako se studentima pruži mogućnost da na univerzitetu imaju dobre sportske učitelje, koji će ih ispravno uputiti u odgovarajuću granu sporta, ti studenti biće docnije najbolji narodni učitelji za sport, i svojim plodnim radom u narodu, će za kratko vreme nadoknaditi sve izdatke učinjene za njihovo sportsko obrazovanje”.
I čelnici današnjeg univerzitetskog sporta imaju slične stavove onima koje je 1938. obrazložio Milutinac, a čija je suština besplatno bavljenje sportom. Milutinac je tražio materijalnu pomoć od univerziteta, a danas je adresa za to država.
Zahvaljujući dobroj saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta, koje se zalaže za afirmaciju školskog i univerzitetskog sporta, a i saradnji našeg ministarstva sa ministarstvima bivših jugoslovenskih republika nadležnih za sport, USSS je pokrenuo regionalnu univerzitetsku košarkašku ligu, a ovo takmičenje proširiće se ubrzo na odbojku, futsal, rukomet... Učešće naših studenata sportista na Univerzijadama, letnjim i zimskim, ponovo je uspešno, a Srbija je i dobar i čest domaćin međunarodnih studentskih šampionata, čak i Univerzijade u Beogradu 2009, od koje nažalost, studentskoj populaciji nije ostao nijedan objekat.
Trenutno, selektori naših univerzitetskih selekcija biraju takmičare za predstojeće Druge evropske univerzitetske igre u Roterdamu (24. jul – 8. avgust) na kojima se očekuju uspesi i medalje, pre svega u ekipnim sportovima...
Sopstveni objekti – osnovna potreba
Jedan od najboljih srpskih i jugoslovenskih fudbalera između dva rata dr Milutin Ivković, poznat po levičarskim nazorima (streljao ga okupator 25. maja 1943) dalje navodi u čemu bi trebalo da se ogleda pomoć univerziteta:
„Univerzitet bi bio taj, koji bi udruženju imao da da ono, što je osnovno potrebno za opstanak i rad ovakvog jednog udruženja, a to je zemljište, na kome će se podići sve ono što je potrebno za vežbanje u raznim sportovima. Univerzitet bi imao da pomogne udruženje da može da pribavi stručne trenere za sve grane sporta. Univerzitetske medicinske ustanove imale bi da vode kontrolu nad zdravstvenim stanjem članova udruženja”...
Univerzitetski sportski savez Srbije (osnovan 1953) nedavno je krenuo u oživljavanje ideje da studenti sportisti na Bežanijskoj kosi (zemljište je delom u vlasništvu Beogradskog univerziteta) konačno dobiju sopstveni sportski centar koji će moći da koriste svakodnevno.
Ž. Baljkas
objavljeno: 10.07.2014.
