Izvor: Politika, 23.Mar.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mihajlović nije kriv
Selektor ovakav kakvog imamo je posledica stanja u kojem se sve radi površno i u kojem su izgledi za uspeh jednaki onima da se dobije na lutriji
Ko god danas traži ostavku ili smenjivanje Mihajlovića treba da se priseti (neki mogu i da pročitaju šta su tada mislili) kada je postavljen za selektora naše fudbalske reprezentacije. On se nije promenio. Mi jesmo.
Mihajlović će možda da postane dobar trener. Ali, mi, od rukovodstva saveza, pa do običnih državljana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije, nećemo da imamo dobrog selektora, ako budemo radili kao dosad.
Ko pita trenere...
Ovakav selektor kakvog sada imamo je posledica stanja u kojem se sve radi površno. Zato su nam izgledi za uspeh jednaki onima da se dobije na lutriji.
Može da se dogodi da pogodimo kad biramo koga ćemo za selektora. Može da se dogodi selektoru da pogodi kad sastavlja reprezentaciju. Može da se dogodi reprezentativcima da pogode kad šutiraju, dodaju, odbijaju, brane, skaču, potrče...
Može da se dogodi. Ali i ne mora. Jer je mnogo toga prepušteno slučaju.
Na primer, da levi bek, jedna od naših uzdanica, inače profesionalac u zemlji najvećeg profesionalizma, umesto duž aut-linije ispuca loptu tamo gde ne bi smelo da mu padne na um ni kad bi igrao za tim svoje ulice – u sredinu, na 30 metara od našeg gola.
Da je golman kriv za drugi gol nije sporno. Ali, ko se još seća kako je Mandžukić u golmanskom prostoru skočio više od njega i dao mu gol glavom? Pogodak nije priznat, jer je hrvatski napadač došao iz ofsajda, i zbog toga smo taj trenutak odmah izbrisali iz pamćenja. Međutim, to što je loptu uprkos tome što je padala kao sveća pravo u ruke golmanu, ipak izbio protivnički igrač treba da bude primer da naši reprezentativci mnogo lekcija iz fudbalskog bukvara treba da obnove, a možda i da ih nauče, ako su ih preskočili. Iole školovan golman iz starije generacije bi skočio sa isturenim kolenom, čime štiti i sebe i svoj gol.
To je jedan od primera što Mihajlović ovakav kakav je nije kriv. Takve stvari se ne uče u A reprezentaciji. To se uči kad se neko opredeli da brani.
Ili da naš napadač puca pravo u golmana koji leži umesto da samo prebaci loptu preko njega u prazan gol. Ali, i to je trebalo da bude naučeno odavno, a ne u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.
Mihajloviću, razume se, ima mnogo toga da se stavi na dušu. Ali, niko ne može da kaže da je to iznenađenje. U nekom uređenom sistemu on kakav god da je ne bi mogao toliko da dođe do izražaja svojom nekorisnom originalnošću.
Niti bi ostao upamćen po tome što mu je bilo važnije da od igrača napravi hor, a ne tim, niti da mu najveći lični uspeh kao selektora bude to što niko ne bi dobio opkladu s njim koga će da stavi u napad.
Ko zna, sutra može da napravi još veće iznenađenje, pa odluči da reprezentacija igra bez golmana. I kako sada stvari stoje niko u tome ne bi mogao da ga spreči, jer niko nema pravo da se meša u njegov posao. On snosi odgovornost. Ali, šta naš fudbal ima od toga?
Da Mihajlović podnese ostavku? Zašto bi to uradio? On je profesionalac, znači dobija lepe pare za to. Zar da ih se odrekne?
Da Mihajlović bude smenjen? Neće, jer se svodi na isto. Opet bi dobio lepe pare, ovoga puta kao odštetu.
A čak i da Mihajlović vodi reprezentaciju iz samarićanskih pobuda, ono što je upropašćeno više ne može da se popravi. Neka bude i da svetsko prvenstvo nije važno, nego evropsko prvenstvo posle toga.
Međutim, šta će to da se promeni, pa da se pored sreće uzdamo u nešto što zavisi od nas?
Selektor ne bi trebalo da bude ovo što je sada – neko ko poziva igrače u reprezentaciju, bude s njima nekoliko dana pre utakmice, sastavi tim i tako u beskraj.
Selektor bi trebalo da bude stručnjak koji će da sarađuje sa ostalim trenerima. Sadašnjim i bivšim. Da u dogovoru s njima napravi plan rada od petlića do seniora. Da putuje po zemlji i podučava trenere, a i da uči od njih.
Mi imamo trenersku organizaciju. Ali, sem toga što postoji, kakva je njena uloga u razvoju našeg fudbala? Ko nju pita za bilo šta? Tako je već dugo.
A treba da se promeni. Nekada su posle svake polusezone treneri imali savetovanja na kojima su iznosili svoja zapažanja i raspravljali. Odavno nema stručnih polemika među njima. Dešava se da neko nekom kaže, ali to je više lično.
Selektor se ponaša kao da vodi klupsku ekipu, pa svoje namere krije od trenera drugih klubova. Poziva igrače po svom nahođenju, pravi taktiku kako mu padne napamet.
Na papiru postoji i stručni savet. Ali, kao ni trenerska organizacija, ni on nema bilo kakav uticaj na razvoj našeg fudbala. I to je nasleđeno.
Fudbal ima od koga da uči
Od onih sportskih grana u kojima nešto značimo ili smo nešto značili mogao bi i fudbal nešto da nauči.
U košarci nekad, a u vaterpolo i sada, zaista su se školovali i igrači i treneri za A reprezentaciju. Na primer, svako okupljanje reprezentativaca je značilo i njihovo usavršavanje. Kod Nikolića, Žeravice ili Novosela svaki košarkaš je po završetku priprema kod njih osećao da je napredovao u odnosu na one koji nisu to prošli.
Vaterpolisti isto kod Orlića, Rudića, Stamenića, Manojlovića, Udovičića... Kod njih je čak i u novije vreme bilo prirodno da stariji igrači dobiju „voljno” kad je početak priprema, jer se tamo „prelazi” gradivo koje su oni odavno naučili, ali je neophodno za one mlađe da bi se kroz godinu-dve bezbolno priključili i oni.
Naš selektor, a to su radili i pre Mihajlovića, kao najveću tajnu čuva sastav i za svaku utakmicu ima nekog svog aduta. E, to je rušenje kulta reprezentacije! Danas neko da dva gola u holandskom prvenstvu, ili ovog meseca četiri u francuskoj Drugoj ligi, ili igra negde u Italiji dobro u derbiju začelja i eto njega u reprezentaciji. A reprezentacija neće imati ugled dok u nju može da se preko noći upada i ispada. Dok se ne bude znao standardni tim, sistem igre i tome slično, i dok sve to ne bude zavisilo od selektora, nego on, ma kako se zvao, bude tu da to nastavlja i dorađuje, a ne da izmišlja toplu vodu i bude svet za sebe, sve će biti lutrija.
Ivan Cvetković
objavljeno: 24.03.2013
