Izvor: Politika, 08.Jul.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lopta milija od Julije
Ukrajinska opozicija propustila da upravo završeni fudbalski šampionat Evrope iskoristi za sopstvenu političku promociju
Julija Timošenko, bivša ukrajinska premijerka a aktuelni sužanj, ima mnogo razloga da bude duboko razočarana. Kako se pokazalo, tokom nedavnog evropskog fudbalskog prvenstva okončanog finalnom utakmicom u Kijevu, od hiljada navijača pridošlih sa celog kontinenta malo ko je obraćao pažnju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na njenu gorku sudbinu. Kao da su sve oči sveta bile uprte isključivo na travnate terene, kao da je politika postala – nepoželjna tema.
Danas je teško i prisetiti se svih epiteta kojima su kojekakvi belosvetski borci za ljudska prava „častili” ukrajinsku vlast zbog nedoličnih postupaka prema nesrećnoj Juliji. Trebalo bi i vremena i prostora da se nabroje svi evropski i svetski velikodostojnici koji su, zalažući se za bivšu premijerku, „demonstrativno” odbili da dođu na finalno slavlje u ukrajinsku prestonicu. Ili su čak pozivali nadležne u fudbalskoj organizaciji da bivšoj sovjetskoj republici oduzmu pravo na organizaciju šampionata. I opet sve to – zbog Julije.
Ali, šta se desilo? Kako je u reviji „Glavred” napisala Natalija Gejčuk, „fudbalski šampionat bacio je probleme Timošenkove u drugi plan, a njeni saradnici nisu se ni potrudili da, barem malo, utiču na takvu atmosferu. Zlatno doba pojačanog interesovanja svetske javnosti za Ukrajinu opozicija nije uspela da upiše u sopstvenu korist”.
Čak ni izrazi zahvalnosti koje je utamničena Julija nedavno uputila na adrese nekolicine evropskih lidera, pre svih predsednika Poljske Bronislava Komorovskog, ne mogu da suzbiju gorčinu saznanja da je evropski šampionat u fudbalu, politički gledano, za ukrajinsku opoziciju bio – promašaj. Umesto da svoje sledbenike pozovu na ulice ili izvedu neku sličnu protestnu bravuru, opozicionari kao da su više bili zainteresovani da se okupljaju po stadionima ili oko televizora, ne bi li pratili nadmetanja fudbalskih majstora.
„Vidljivo je da odanost saradnika Timošenkove prema svojoj heroini ni izdaleka nije tako bezrezervna kao ljubav fudbalskih navijača prema svojim idolima”, zaključila je Gejčukova.
Mnogo šta povodom proteklog fudbalskog šampionata ostalo je nedorečeno. Dodeljivanje organizacije istog Poljskoj i Ukrajini svakako je ukazivalo na želju Brisela da malo smelije pruži ruku žitnici Evrope. Istovremeno, briselska gospoda kao da su sve učinili ne bi li, preko već pomenutih državnih velikodostojnika, u ukrajinskom rukovodstvu, pa i među običnim svetom izazvali novi talas animoziteta prema EU. Ali i saznanje da, eventualni, ulazak u evropsku porodicu pretpostavlja i suočavanje sa nekim, ne baš uvek prijatnim, istinama. Kako o sebi, tako i o drugima.
Grubo rečeno, pridruživanje EU ima svoju cenu. Ona nije ista za svakoga, ali za zemlju veličine Ukrajine sigurno nije mala. I, sudeći prema nekim prošlonedeljnim dešavanjima, može samo dodatno da naraste.
A u svemu navedenom uloga Julije Vladimirovne postaje još marginalnija. Naime, posle opsednutosti loptanjem, deputati ukrajinske Rade (parlamenta) okrenuli su se – šaketanju. Problem je nastao zbog (po mnogima sumnjive) odluke parlamentaraca da ruskom jeziku dodele status zvaničnog, jednak statusu koji ima ukrajinski jezik. Mada na ulicama Kijeva teško da ćete sresti nekoga ko ne govori ruski, u Ukrajini se taj jezik i dalje vezuje za vreme kada je zemlja bila sastavni deo velikog Sovjetskog Saveza, i kao takav predstavlja – simbol ugnjetavanja. Neki, po svemu nedobronamerni, zapadni mediji odluku parlamenta ocenili su čak kao – ponižavajuću, za barem 90 odsto Ukrajinaca.
Ali, kakve veze sve to ima sa sudbinom Timošenkove?
Reklo bi se – sasvim dovoljno. Jer ako je jedna sporna odluka parlamentaraca uspela da natera pripadnike opozicije da istog trena potegnu pesnice, izađu na ulice, sukobe se sa policijom, organizuju protestne kampove pod sloganom „Zaštitimo Ustav i jezik” i slično, znači da ono što se dešava plavokosoj Juliji, ni slučajno, nema jednako objedinjujuću snagu. I što je najgore, ukoliko ovi „jezički sukobi potraju”, svako razmišljanje o bivšoj premijerki i njenom zatočenju još više će pasti u drugi plan. Vratiti tu priču nazad u žižu interesovanja običnih građana biće izuzetno težak posao.
Nakon svega, pozitivno je to što Ukrajinci sve više shvataju da im budućnost zavisi od odluka koje će sami da donesu. Od toga da li će se prikloniti međunarodnim integracijama koje im nudi Zapad, ili onim drugima koje im u, okviru projekta Evroazije, predlaže bivša bratska republika – Rusija. Upravo ona protiv čijeg jezika su se digli. Pri tome treba imati na umu i da je Ukrajina, zbog svega što je krasi, jednako na ekonomskom kao i na strateškom planu, i te kako važna i jednoj i drugoj strani.
Ipak, to saznanje teško da može da ulepša zatvorske dane Julije Timošenko.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 09.07.2012
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini, Evropsko prvenstvo
