Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 18.Okt.2019, 20:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Enac

Sa teorijom relativiteta upoznali smo se možda i pre osmoljetke: na fudbalskom terenu saglasimo se nekako da je penal, ali jedinica mere je korak, koji zavisi čiji je, i da li je tome koji korača u interesu da bela tačka bude dalje od gola, ili da golmanu bude ispred nosa.

Nismo igrali grubo, i zapravo najčešći razlog za najstrožu kaznu bio je enac, danas reporteri to zovu “igranje rukom”, mi smo preferirali engleski, “enac! enac!” orilo se u školskom dvorištu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << na utrinama, kod groblja, gde su jedno vreme postojali golovi, malo manji od pravih, momčadija je to nazvala stadion “Kod Male kapele”, selo je popreko bilo deljeno na tarošane i grobljane, granica je bila popina kuća, svi odatle prema stanici bili su tarošani, a svi južniji od pope, popadije i njinog sina koji se zvao Mire, bili su grobljani. Jeste groblje bilo na toj polovini sela, ali šta su to tarošani - ni do danas nauka nije odgonetnula, možda niko to ni ne odgoneta, niti se u školi pominje kad su Tarošani u potrazi za kvalitetnijim pašnjacima i oranicom sišli sa Karpata, nigde podela na tarošane i grobljane nije pominjana, niti je čemu poslužila, nego samo kad je trebalo odmeriti snage u sportu. Bilo je to novo vreme, vreme sporta i razonode, i neko od nas koji još nismo dorasli da kod groblja igramo fudbal okušao bi se kao sportski reporter: “Na stadionu Kod male kapele, pred oko četvoro gledalaca, u borbi za pehar Maršala Tita sastali su se danas Tarošani i Grobljani...”

“Enac!” se moralo viknuti što pre, odlučno, masovno i glasno, često je baš od ubedljivosti tog uzvika zavisilo hoće li počinilac i njegovi saigrači priznati šta su učinili; bili smo stroži od današnje svetske kuće fudbala, čije sudije procenjuju je li u igranju rukom bilo namere, je li ruka bila na putanji lopte upućene u okvir gola, ne, mi smo bili kao Sveta inkvizicija, udarila te lopta uruku, zgrešio si, pravac lomača… Tu bi se, ako je prestup priznat, vođa ugrožene momčadi predusretljivo poduhvatio da on izbroji jedanaest kobnih koraka, bili su to koraci kakvima si mogao ići prugom, s praga na prag, izvođač penala bi, sa loptom ispod pazuha, gazdinski takođe koračao od neobeležene gol linije: koraci su mu bili kudikamo kraći, iako su obojica bili iskreni.

Prva sportska povreda, mada je do nje došlo izvan igrališta, dogodila se Dobri, koji će među prvima od nas umreti, a koji je jedini umeo da ušiva kožni fudbal tako da se novi šav gotovo ne razlikuje od fabričkog; šutirao je, kao i Bora Kostić, levicom, preko gola, lopta je preletela kod mog brata Bude u avliju; na tom mestu su neprecizni navalni igrači srušili dva-tri reda cigalja; znalo se da je pored zida stajsko đubre, i oni koji bi preskakali zid imali su lepu podlogu za doskok, Dobra je viknuo “lavski skok”, a to smo zimi vežbali na strunjači, da bi se ponovo ukazao na zidu sa dva lakta na desnici: “Skrjo sam ruku...” Niko pre njega nije ništa skrjo, ne samo od deca, nego ni od stariji ljudi, mislili smo da će jaukati, ali nije, priče o hajducima i o partizanima odigrale su svoje, sutradan se pojavio u školi sa gipsom, nije se kočoperio, ali je naš razred imao nešto što nisu imali ni oni koji su tog proleća završavali malu maturu.

Pola stoleća kasnije stajaću opet oči u oči sa izvođačem najstrože kazne, šestogodišnjim Danijelom iz Rogače, on i njegov deda šutiraju jedan drugom po pet penala, ali pošto deda Rajica mora da namiriva, odmeniću ga ja na golu, to jest naspram kapije. Odbranim dva šuta, jednom se čak umereno i bacim udesno (ulevo mi nikad nije išlo), primim dva gola, peti bude promašaj, sad ja treba da šutiram, kad, Deni odlazi ćutke na drugu kapiju, koja odvaja živinu i marvu od prvog dela dvorišta, kapija sigurno metar i po uža od one gde sam ja branio, ali je i moj protivnik razmerno toliko niži i sitniji od mene: poznala se krivda-pravda.



Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...