Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Dec.2015, 23:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Cigaret-papir

Jer kad ostariš/Niko ne kuca na tvoja vrata... Ali i to je moglo da se popravi, ako je staračko domaćinstvo imalo na primer televizor. Govorim o šezdesetim godinama, kad se slabije stojeći živalj odavao televiziji i ispao napredniji od paora, ovi su sanjali da zaprežna kola zamene špediterom, koji imaće gumene točkove, sic nalik sedištu u šinobusu, i veći da kažemo prtljažnik; tako je i Mrvan kupio televizor, možda i od zakasnele boračke penzijice, uglavnom se kod >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << njega skupi društvo da gleda prenos, što je značilo prenos fudbalske utakmice, domaćica Zora iznese politru rakije i besmrtne čašice (gore okrugle, sa strane pravilni dvanaestogao) i vrati se u kujnu, pita odonud, dok u kipuću vodu bekendom ubacuje komadiće testa za valjuške: „Koliki je rezultat?" – „Nula-nula!", odgovaraju navijači, već i sami nezadovoljni što u okvir gola nije upućen nijedan ljudski šut. „Šta, već nula-nula...", ne upušta Zora nit razgovora, iako i sama oseća da je potonja kao streka sa oparanog starog štrikova. Suprug poluglasno kaže šta misli o njenoj naobrazbi i umu, kao junak „Mućki" kad ga u pabu pitaju kako mu je bračna družica sa kojom je danima faše: „Glupača, smatra da je ne cenim!"

Mrvan je bio čoban, godišnja doba smenjivala su se uredno kao u bukvaru, svako sa svojim jasnim obeležjima, sneg je gledao da padne pre klanja svinja, laste i rode odlazile su i vraćale se kad im je bilo vreme, vrane su po savetu Alekse Šantića ostajale u otadžbini celog svog dugog veka, za poznu jesen i zimu imao je Mrvan bundaš, ovčiji kožuh koji je dosezao do zemljice čarne, sa kragnom od koje si mogao da sašiješ dve šubare ili grudnjak za školsko dete; Siget, Vakant, Slatine i drugi pašnjaci menjali su boju, zelena, smeđa, siva, dok ne bi pao sneg čija je dužnost bila da se održi do kraja marta, ukratko, ostari neosetno Mrvan kao i bilo ko drugi, osiromaši usred samoupravljanja, i neko se seti da je bio u partizanima, pa toliki su dobili penzije i stanove, a bili su u Sremu pet minuta, što da ne dobije i on nešto od države, pitaju ga u kojoj je proleterskoj brigadi bio, nije siguran, ko mu je bio komandant, ne zna, komandir, ni toga se ne seća, pa dobro, kad je došlo Oslobođenje svi smo dobili bumaške: taj i taj bio u toj i toj brigadi od tad i tad do tad i tad... - „A, ja to popušio!..."

Duvana je bilo, kupovnog, švercera, uzajmljenog, dok si cigaret-papir morao da kupiš, Mrvan je što bi se danas reklo vodio odvojen život većim delom godine, i neću znati je li potvrda popušena u ataru, u zavetrini kupe nečije neuvezene toluzine, ili se to desilo u kući: je li najpre popušena margina, pa za njom deo u kojem je bio pečat, pošto je potvrdom moglo da se uvije desetak cigareta, ili je odjednom ceo dokument pažljivo isečen brisom, i listići pre odlaska na teren spakovani pažljivo kao da su kupovni?

Slično se, moram reći, poneo i Mihail Bahtin koji doduše nije iz Farkaždina, ali je, obrevši se u zatvoru, svoje ideje, koje se decenijama proučavaju na jako lepim univerzitetima, beležio na toalet-papiru; u trenucima pušačke groznice mnoge je teze i popušio, uveren da će ih opet dozvati kad mu ustrebaju! Tolika povika na duvan, a povezao je, eto, dvojicu Slovena koji se u životu nikad nisu sreli niti su štaviše čuli jedan za drugoga.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Fudbal

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...