Izvor: RTS, 27.Mar.2014, 09:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

„Konjica" koja je srušila imperiju

Mnogi stručnjaci su saglasni da se britanska fudbalska imperija raspala u novembru 1953. godine, kada su ih na sred Vemblija Mađari ponizili sa 6:3. Popularna „mađarska laka konjica", predvođena Puškašem, pred više od 100.000 ljudi demonstrirala je fudbalsku superiornost kakva do tada nije viđena. Od tog trenutka počele su i korenite promene u ostrvskom fudbalu.

Uvaženo je mišljenje da je Velika Britanija izgubila status imperije nakon Drugog svetskog rata, kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << na scenu stupila nova sila, Amerika. Ipak, pojedini istoričari smatraju da je u glavama ostrvljana Britanija prestala da bude supersila kada su izgubili primat u fudbalu.

Za reprezentaciju Engleske igrali su: Džil Merik, Alf Remzi, Bil Ekersli, Bili Rajt, Heri Džonson, Džimi Dikinson, Stenli Metjuz, Endi Tejlor, Sten Mortensen, Džeki Sivel, Džordž Rob, selektor Volter Vinterbotom. Reprezentacija Mađarske nastipila je u sastavu: Đula Gročiš, Jene Buzanski, Mihalj Lantoš, Jožef Božik, Đula Lorant, Jožef Zakarijaš, Laslo Budai, Šandor Kočiš, Nandor Hidegkuti, Zoltan Čibor i Ferenc Puškaš. Selektor reprezentacije bio je Gustav Sebeš.

Ako se ova druga tvrdnja uzme kao istinita, onda se može utvrditi tačan datum pada britanske imperije. To je 25. novembar 1953. godine, kada je na sred Vemblija reprezentacija Mađarske, predvođena Ferencom Puškašem, ponizila reprezentaciju Engleske savladavši ih rezultatom 6:3.

Englezi su do tog trenutka imali arogantan stav da su neprikosnoveni prvaci sveta. Na tri prva svetska prvenstva, koja su organizovana pre početka Drugog svetskog rata, Englezi nisu ni učestvovali. U jednom pismu Fudbalskog saveza Engleske poslatom 1934. godine domaćinu Mundijala, Italiji, između ostalog je napisano da fudbalski savezi Engleske, Škotske, Velsa i Irske imaju pametnija posla nego da gube vreme na tom takmičenju, kada je domaće takmičenje daleko kvalitetnije.

„Gordi albion" nije se osvrtao na znake upozorenja koji su povremeno dolazili u vidu poraza ili teško izvojevanih pobeda. Prvi poraz Engleza od kontinentalne evropske države bio je protiv Španije 1929. godine, ali je za to pronađen niz izgovora od tvrdog terena do sparnog vremena.

Čak i nekoliko meseci po završetku Drugog svetskog rata, kada je ekipa moskovskog Dinama na turneji po Ostrvu izvojevala dve pobede i dva remija, demonstriravši superiornost, nisu bile dovoljne da se Britanci preispitaju da li je njihov fudbal u tom trenutku najbolji. Ni fijasko na Mundijalu 1950. godine kada su izgubili od totalnog autsajdera, reprezentacije SAD, nije „uključio alarm" u ostrvskom fudbalu.

Šansu da imperiju suoči sa realnošću dobila je Mađarska. Predvođeni Puškašem i drugim fudbalskim majstorima, „magični Mađari", kakav je bio jedan od nadimaka neverovatne reprezentacije, osvojili su 1952. godine zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, pobedivši u finalu Jugoslaviju.

Generacija fudbalera koja će u istoriji ostati upamćena kao „mađarska laka konjica" dobila je 1953. godine poziv da bude gost neprikosnovenim Englezima, u njihovom hramu fudbala, gde nikada nisu poraženi - Vembliju.

Britanski mediji najavljivali su duel kao „utakmicu veka", jer su zaista smatrali Mađare najboljom reprezentacijom koja dolazi van Ostrva, ali u glavama i igrača i navijača i javnosti vladalo je uverenje da su gosti samo „topovsko meso" moćnoj engleskoj fudbalskom mašineriji. Pre meča sa Mađarima, jedina reprezentacija od koje je dobila Engleze na njihovom tlu je Republika Irska, što znači da „gordi albion" nikada nije izgubio nijedan meč van od kontinentalnog protivnika.

Iako možda zvuči preterano, engleski fudbaleri su zaista bili uvereni u laku pobedu, ako ni zbog čega drugog, onda iz razloga da zaista nikada nisu gubili na Vembliju i da su i dalje, u svojim glavama neprikosnovena supersila, makar u fudbalu.

Kapiten engleske reprezentacije Bili Rajt, prisećajući se utakmice rekao je: „Potpuno smo potcenili kvalitete Mađara, ne samo taktičke, već i mnoge druge. Kada sam pogledao mađarske igrače, video sam da nose čudne, lagane kopačke, plitke kao papuče koje su bile presečene ispod zgloba. Okrenuo sam se velikom Stenu Mortensenu i rekao - biće ovo u redu Sten, oni (Mađari) nemaju ni pravu opremu".

Posebno su bili zbunjeni pojavom Ferenca Puškaša. Kako su sami priznali prvi put su čuli za Puškaša i zapanjili su se kada su videli osobu debeljuškastog izgleda, koji je ličio na sve sem na fudbalera. Nisu ni slutili da pred sobom imaju najboljeg napadača na planeti u tom trenutku.

Engleski selektor je za utakmicu predvideo formaciju koju je „gordi albion" igrao već decenijama, poznatija pod nazivom „WM" formacija. Rigidna formacija lansirana je još 30-ih godina prošlog veka i nije se dugo menjala. Latinična slova su opisivala formaciju na terenu. Slovo W označava deo od sredine ka napadu koji bi se sastojao od dva polušpica, dva krila i jednog klasičnog centarfora. Slovo M u pravcu ka odbrani formirala su dva halfa i tri klasična beka.

Makar na papiru Englezi su ostavljali mesta na sredini terena da mogu da razviju kontranapad.

Selektor Engleske Volter Vinterbotom nije ni pokušao da menja formaciju po kojoj je reprezentacija igrala decenijama. Zanimljivo je da sam Vinterbotom nije ni birao igrači koji će igrati na utkamici jer je do tada bila praksa da ekipu bira poseban komitet Fudbalskog saveza Engleske. Ako se svemu tome doda izvesna doza arogancije domaćina, pad fudbalske imperije bio je na vidiku.

Od trenutka kada su magični Mađari istrčali na teren Vemblija, do trenutka kada su gosti postigli prvi gol, prošlo je nešto više od minuta. Engleski navijači, koji su bili uvereni da će njihova reprezentacija odmah da uzvrati, našli su se u čudu kada su videli da Mađari imaju potpunu kontrolu na terenu.

Englezi, sa zastarelom rigidnom formacijom, nisu mogli da pariraju veoma pokretnom protivniku. Mađarska krila Čibor i Budai, pravili su ogromne probleme engleskoj odbrani. Ogromnu pometnju zadnjoj liniji Engleza pravili su napadači Puškaš i Kočiš, ali su defanzivci „gordog albiona" bili totalno zbunjeni zbog brojeva dresova protivnika.

Centarhalfovi su imali zadatak da čuvaju ofanzivne vezne fudbalere koji su do tada najčešće nosili broj 9. U mađarskoj reprezentaciji taj broj je nosio Hidegkuti koji je na toj utkmici igrao „lažnu devetku", nešto povučenije nego na šta je protivnik navikao.

Englezi su jurili za brojem, tako da su pojedini igrači često bili van svoje pozicije u pokušaju da zaustave Hidegkutija. To je otvaralo mesta Mađarima da lakše probiju Englesku rigidnu odbranu. Dodatnu pometnju unosili su Puškaš i Kočiš sa brojevima 10 i 8, jer Englezi nisu očekivali od njih da igraju klasične centarfore. Engleski bekovi, koji su čuvali čoveka, tačnije broj, nisu znali više na koga da paze, pa je često dolazilo do zabuna u odbrani.

Sve što su Englezi znali o fudbalu i o čemu su učili čitav svet, palo je za jedno poluvreme. Sa svojom revolucinarnom 2-4-2 formacijom, Mađari su bez problema nadigravali protivnika.

Na kraju prvih 45 minuta Mađari su imali prednost od 4:2. Kao što je rečeno prvi gol je u prvom minutu za Mađare postigao Hidegkuti, dok je u 13. minutu izjednačio  Sivel. Hidegkuti je u 20. minutu doneo novu prednost Mađarima, dok je Puškaš golovima u 24. i 27. minutu nokautirao Engleze. Do poluvremena Mortensen je u 38. minutu uspeo da smanji zaostatak za gostima na 4:2.

Onima koji su gledali utakmicu, i dalje je u sećanju ostao neverovatan  potez Puškaša koji se u trku otresao svog čuvara tako što je, naglo zaustavio loptu, dok je igrač koji ga je čuvao nastavio da trči u prazan prostor. Tehničku superiornost Mađari su demonstrirali skoro pri svakom kontaktu sa loptom.

Ni drugo poluvreme nije donelo olakšanje Englezima. Mađari su leteli na po terenu, pravili prilike i dominirali terenom. Bilo je vidljivo i da je mađarski tim bio fizički daleko bolje pripremljen od domaćina. U drugom poluvremenu seriju Mađara nastavio je Božik koji je u 50. minutu postigao peti gol za svoju ekipu. Šesti gol za Mađare, svoj treći na meču, postigao je Hidegkuti. Jedino što su Englezi učinili do kraja utakmice je da u 57. minutu, preko Remzija smanje na 6:3, što je na kraju bio i konačan rezultat.

Iako je pobeda Mađara bila više nego ubedljiva, ona je mogla da bude još veća da su Puškaš i drugovi iskoristili još samo neke od mnogobrojnih šansi koje su napravili.

Malo je reći da je na prepunom Vembliju nakon utakmice zavladao šok. Poraz od Mađara bila je prekretnica u razmišljanju samih Engleza o dometima sopstvene reprezentacije. Svima je bilo jasno da je kontinentalni deo Evrope, ne samo naučio da igra fudbal, već da je unapredio igru koja je već tada bila na daleko višem nivou nego što je na Ostrvu.

Jedan od onih koji je bio u publici je i legendarni Bobi Robson koji je, prisećajući se utakmice, rekao:

„Mađari su demonstrirali takav stil i sistem igre kakav nikada ranije nismo videli. Nismo znali ni za jednog od njihovig igrača, nismo čuli ni za Puškaša. Svi ti fantastični fudbaleri za nas su mogli da budu i marsovci, bilo nam je svejedno. Oni su došli u Englesku, gde nikada nismo izgubili na Vembliju, što je značilo da će biti 3:0, 4:0, pa možda i 5:0 ubedljiva pobeda nad malom držabom koja je tek počela da uči fudbal. Puškaša su nazivali konjičkim majorom, zato što je išao u vojsku. Pitali smo se kako je ovaj momak koji je služio u vojsci uopšte mogao da dođe na Vembli da nas porazi. Ali način na koji su Mađari igrali, tehničko savršenstvo koje su demonstrirali, probušili su našu WM formaciju. Utakmica je imala presudan uticaj na mene ali i na sve ostale", seća se Robson.

Zaista, nakon ove utakmice Englezi su prisvojili dosta taktičkih, tehničkih i drugih novina koje su Mađari demonstrirali. Kako je sam Robson rekao: „Ta utakmica je promenila naš način razmišljanja".

Prve „žrtve" katastrofalnog poraza bila su šestorica igrača engleske reprezentacije. Taj meč bio je poslednji reprezentativni u karijeri za Bila Ekerslija, Alfa Remzija, Džordža Roba, Harija Džonsona, Stena Mortensena i Ernija Tejlora.

Iako su mnogi neopravdano krivili golmana Džila Merika za poraz, dok su drugi mislili da su Mađari samo imali sreće, ozbiljni fudbalski stručnjaci, poput legendarnog Meta Bezbija uvideli su da je vreme dominacije engleskog fudbala prošlo i da je došlo vreme za promene.  

U narednih nekoliko godina veliki broj engleskih trenera, sa velikim uspehom, prihvatio je i primenio mnoge stvari koje su koristili Mađari, na svoje klubove.

Dok je za Engleze utakmica označila početak korenitih promena, za Mađare ona je bila samo jedna pobeda u nizu. Svoju superiornost najbolja reprezentacija na planeti na žalost nikada nije krunisala titulom svetskog šampiona. U finalu Svetskog prvenstva 1954. godine, Mađari su neočekivano poraženi od Zapadne Nemačke. Sumnje da su nemački fudbaleri bili dopingovani potvrdile su se tek decenijama kasnije, kada je bilo nemoguće vratiti točak istorije. Puškaš, Kočiš i drugovi, jednu fudbalsku eru nisu obeležili peharom, ali o njihovim igrama i popularnoj „mađarskoj lakoj konjici" ili „magičnim Mađarima" i danas se rado priča.

Za kraj, valja pomenuti da su Englezi imali šansu da se revanširaju Mađarima za poraz na Vembliju. U revanšu odigranom 23. maja 1954. godine u Budimpešti, Mađari su savladali Engleze sa 7:1, što je do danas najteži poraz fudbalske reprezentacije te zemlje.

Nastavak na RTS...