Izvor: Politika, 04.Jul.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako postati vlasnik fudbalskog kluba
U Evropi tri glavne vrste upravljačke strukture kluba: privatan, javno na berzi i udruženje članova (navijači). – Nemački model mešavina privatnog vlasništva i navijača, u SAD svi timovi vlasništvo lige (MLS)
U Evropi fudbalski klubovi su ili u privatnom vlasništvu pojedinca, ili jedan ili više investitora imaju upravljački paket i klub se nalazi na berzi, ili klubom upravljaju udruženja članova (navijači).
Naravno, u svakom od ovih modela postoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „podmodeli”, tako da kod „privatnog vlasnika” recimo, može da se govori o lokalnom biznismenu koji ulaže sopstveni novac u lokalni klub ili se do preuzimanja kluba stiže korišćenjem zajmova, itd.
Kako do odgovornog vlasništva
U pojedinačne vlasnike klubova, pored ostalih, spadaju Roman Abramovič (Čelsi), šeik Mansur Bin Zajed (Mančester siti), Malkolm Glejzer (Mančester junajted) itd, dok na primer Sten Krenke (Arsenal, 67 odsto akcija) ili porodica Anjeli (Juventus) kotiraju svoje klubove na berzi i u takvom modelu moguće je kupovati ili prodavati deonice određenog kluba.
Kada su udruženja članova (navijači) u pitanju i tu postoje razlike, a dva osnovna pristupa su španski i nemački. U slučaju Reala i Barselone svi oni koji plaćaju godišnju članarinu učestvuju u izboru predsednika i na prvi pogled to je najdemokratskiji način izbora. Ali, jednom ustoličeni predsednik onda u periodu između dve skupštine (uglavnom četvorogodišnji mandat) praktično ima ovlašćenja monarha i vedri i oblači klubom.
U vremenu dok ekonomska kriza drma državama evrozone, ono što čelnici Evropske fudbalske unije (UEFA) hoće jeste era odgovornog vlasništva, kada se ulaže na duge staze u izgradnju stadiona i infrastrukture kao i u stvaranje igrača iz sopstvenih škola.
Kao i u privredama zemalja i u fudbalskim klubovima osnovni problem je da se više troši nego što se zarađuje.
Svojevremeno je i Uefa, pripremajući plan sa nazivom „finansijski fer plej” obnarodovala da su u finansijskoj 2010. prihodi 665 klubova porasli za 6,6 odsto (na 12.800.000.000 evra), ali su zato i troškovi skočili za milijardu evra, pa se na drugoj strani medalje nalazi balast težak 14.400.000.000 evra ili 56 odsto klubova je u minusu od 8.400.000.000 evra.
Nedavno je plan Mišela Platinija, predsednika Uefe, za sređivanje finansijskog stanja u fudbalu dobio najznačajniju moguću podršku. Evropska komisija je odlučila da je zamisao da se od 2014/15 iz takmičenja na „Starom kontinentu” isključe svih gubitaši sa minusom većim od dozvoljenog (45 miliona evra po sezoni u prethodne tri godine), u skladu sa važećim evropskim zakonima.
U takvom rasporedu snaga čini se da je nemački model vlasništva najprihvatljiviji. U Bundesligi strani investitori (ili domaći pojedinci) mogu maksimalno da dobace do 49 odsto vlasništva (tj. navijači uvek imaju 50 odsto, plus jedna akcija), ostatak je obavezno u rukama navijača. Jedina tri izuzetka su dva fabrička kluba Bajer iz Leverkuzena (čuvani farmaceutski gigant) i Volfsburg (Folksvagen) i Hofenhajm gde milioner Detmar Hop poseduje 96 odsto akcija, ali u isto vreme ima samo 49 odsto glasačkog prava. Inače, od 2000. i u Nemačkoj je moguće da pojedinac prebaci 50 odsto udela u vlasništvu, ali tek ako 20 godina kontinuirano ulaže u klub. To što pojedinci nemaju kontrolni paket omogućava da svaki prihod ostane u klubu i ne može da se troši na podizanje zajmova ili na neki drugi posao koji nije u vezi sa klubom.
Kad navijači kažu „ne”
Ovo možemo da ilustrujemo primerom iz prakse Šalkea (slično ili isto je i u ostalim klubovima). Dnevnim radom kluba brine se Upravni odbor, ali za potpisivanje ugovora većeg od 625.000 evra po sezoni potrebno je i odobrenje supervizorskog tela u kome su i predstavnici navijača (Šalke ima 120.000 navijača koji plaćaju članarinu). Upravni odbor je hteo da se ova odredba ukine, ali je supervizorsko telo glasalo protiv, pokazujući i na taj način snagu navijača koji se stvarno brinu o trošenju svakog evra u klubu.
Na drugoj strani je primer Mančester junajteda (i ne samo njega), gde je familija Glejzer do vlasništva stigla uz pomoć izuzetno skupih bankarskih i zajmova od hedž fondova. I danas, bez obzira što se prihodi uvećavaju, nikako da se dug umanji za značajniju svotu koja bi u budućnosti garantovala poslovanje bez stalnog straha od mogućeg bankrotstva.
U tradicionalnom, 15. po redu, istraživanju firme „Dilojt”, nazvanom „Liga novca”, sedmu godinu uzastopno na vrhu je madridski Real: od juna 2010. do juna 2011. kraljevski klub je zaradio 479,5 miliona evra (povećanje od 9,3 odsto u odnosu na 2009/10). Čuveni španski „el klasiko” sa zelenih terena vodi se i u igri novca: na poziciji broj dva, sa 451 milionom evra (rast 13 odsto), je arhi rival Barselona.
„Bronza” je pripala Mančester junajtedu (pobednik prvih osam anketa, startna 1996/97): „crveni đavoli” su se zaustavili na 367 miliona evra (u plusu na prethodnu listu za 4,9 odsto).
Naravno, rast je i u fudbalu usporen, pošto je sa devet odsto u 2009/10, skliznuo na tri odsto (ili 20 najbogatijih klubova je 2010/11 zaradilo 4,4 milijarde evra, što pak pokriva 25 odsto evropskog tržišta), ali u istom periodu privredni rast u zemljama ovih fudbalskih ekipa je iznosio 1,7 odsto (2010), odnosno 1,3 odsto (2011.).
Za razliku od Evrope u SAD je vladajući potpuno različiti model: fudbalska liga (MLS, 16 klubova u Americi i tri u Kanadi) je vlasnik svih klubova kojima pak upravljaju investitori ujedno i akcionari u ligi koja deli zaradu i pregovara sa igračima oko potpisivanja ugovora.
Ratko Pavlović
objavljeno: 05.07.2012.
Pogledaj vesti o: Fudbal
