Izvor: Politika, 14.Feb.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad su nam bekovi najveće zvezde...
Naš fudbal nema čemu da se nada dok glavni igrači ne budu oni kojima je posao da misle za ceo tim
Naše najveće fudbalske zvezde poslednjih godina su – odbrambeni igrači. Nemanji Vidiću, Branislavu Ivanoviću, Aleksandru Kolarovu i Nevenu Subotiću može da se pridoda i Dejan Stanković, jer je vremenom i on veću ulogu imao na svojoj polovini, nego na protivničkoj.
To je prvi put u istoriji da su nam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najveće zvezde – bekovi. Istina, imali smo mi i ranije odbrambene fudbalere koji su bili asovi. Milutin Ivković je bio kapiten one reprezentacije koja se proslavila u Montevideu.
Posle rata su veliki ugled stekli Branko Stanković, Ljubomir Spajić, Vladimir Popović, Miroslav Pavlović, Vladislav Bogićević (C. zvezda), Bruno Belin, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Blagoje Paunović, Nenad Stojković (Partizan), Sima Milovanov, Ivan Brzić (Vojvodina), Dragoslav Stepanović (Beograd), Ljubiša Rajković (niški Radnički), itd.
Međutim, u tom sazvežđu su uvek najsjajnije zvezde bili oni igrači koji su organizovali igru ili davali golove. Takvih, na žalost, već godinama nema.
Razume se, imaju te uloge, ali nikako da se neko priključi plejadi u kojoj su Mileta Nedić (BSK), poznat pre Prvog svetskog rata kao Šampion, pa između dva rata Alojz Mahek, Dušan Petković, Dragan Jovanović, Aleksandar Petrović (Jugoslavija), Nikola Simić, Blagoje Marjanović, Aleksandar Tirnanić, Đorđe Vujadinović (BSK), Aleksandar Tomašević (BASK)...
Ili oni fudbaleri po kojima se pamte epohe Crvene zvezde i Partizana. Na jednoj strani Rajko Mitić, Borivoje Kostić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović, Dragan Stojković, Dejan Savićević... Na drugoj Stjepan Bobek, Miloš Milutinović, Milan Galić, Nenad Bjeković, Momčilo Vukotić, Predrag Mijatović...
Vojvodina je imala Vujadina Boškova i Todora Veselinovića, Silvestera Takača i Dobrivoja Trivića, Petra Nikezića i Slobodana Pavkovića... Beograd Aleksandra Panića i Savu Antića, Josipa Skoblara i Spasoja Samardžića, Iliju Petkovića i Slobodana Santrača... Niški Radnički braću Petra i Pavla Mičića, Vitomira Sovrovića i Stevana Ostojića, Nenada Cvetkovića i Slobodana Antića...
Igrače zbog kojih se dolazilo na utakmice imao je svaki klub. Oni su, međutim, imali nesreću da igraju u vreme kada je konkurencija bila toliko jaka da ih se više niko ne seća. Recimo, Josip Takač je briljirao i u Spartaku i u Crvenoj zvezdi, ali, šta mu je to vredelo kad je igrao na istom mestu kao i Bobek...
Bilo je i fudbalera koji su zaista mnogo postigli, ali je podela uloga u timu takva da oni seju, a drugi žanju. Možda najizrazitiji primeri za to su Vladimir Kovačević, poslovođa Partizanove generacije, koja je zaigrala u finalu Kupa šampiona 1966, ili Jovan Aćimović, mozak onog Zvezdinog tima čiji je simbol bio Dragan Džajić.
Danas, na žalost, među igračima koji treba da misle za ceo tim nemamo takve velikane. A oni koji ih imaju, kao Barselona i Španija Čavija i Inijestu, nižu uspehe, jer su takvi igrači i motori i kreatori igre. Moćan vezni red i jeste najjače oružje koje tim može da ima, jer je on taj koji ne samo što pomaže i odbrani i napadu i povezuje ih, nego od njega zavisi koja će ekipa da nametne svoju igru.
Vidiću, Ivanoviću, Kolarovu, Subotiću i Stankoviću dugujemo zahvalnost što još imamo s kim da se dičimo pred svetom. Ali, odbrambenim igračima je zadatak da sprečavaju igru (protivničku, dabome), a ne da je osmisle, da je vode...
Dok naši klubovi kao prevashodni zadatak ne postave stvaranje igrača kakvi su bili Vladimir Kovačević ili Jovan Aćimović (poslednji koji može da se svrsta uz njih je Saša Ilić iz Partizana) naša reprezentacija umeće da se brani, ali ne i da pobeđuje. To je i odgovor na pitanje koje se često čulo poslednjih godina: kako to da protiv jakih igramo dobro, dok nam protiv slabih ne ide. Pa, u prvom slučaju se mi branimo za šta imamo vrhunske igrače, a u drugom moramo da napadamo, ali nemamo igrače koji će da nadmudre pojačanu protivničku odbranu.
----------------------------------------------
Košarka bez „plejmejkera” i zbogom medaljama
I naša košarka pati od iste boljke kao i fudbal. U vreme najvećih uspeha reprezentacije naši klubovi su imali izvanredne „plejmejkere”. Međutim, pošto su za sazrevanje igrača koji „pravi igru” potrebni vreme i strpljenje nađena je prečica, pa ih uvozimo. I da nema Teodosića (ponikao u FMP) opšte stanje bi bilo još crnje.
Ivan Cvetković
objavljeno: 15.02.2013.
Pogledaj vesti o: Subotica
.jpg)
