Izvor: Kurir, 24.Okt.2010, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KURIROVA NOVINARKA UNELA "PIŠTOLJ" NA MARAKANU!
Navijam za Zvezdu, ali uglavnom iz fotelje! „Devojke nisu dobrodošle na stadion i tačka“, govori mi ortak, vatreni navijač sa severa. E pa videćemo... Inat je proradio i krenula sam... Novinar u civilu, sa sve
Navijam za Zvezdu, ali uglavnom iz fotelje!
„Devojke nisu dobrodošle na stadion i tačka“, govori mi ortak, vatreni navijač sa severa.
E pa videćemo... Inat je proradio i krenula sam... Novinar u civilu, sa sve plastičnim pištoljem >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i kobasicom! Kad mogu Italijani, možemo i mi... Iskreno, nije mi svejedno... Toliko da sam kumila i molila brata da krene sa mnom. (On je kompjuterski frik koga fudbal zanima kao i mene kuvanje ručka!)
-Čuvajte se - govori nam urednik dok odlazimo. Da, da...
Odlazim na sever... Sa sve šalom u koji sam umotala kobasicu i pištoljem u nedrima. Redarka me pregleda krajnje površno, od svih rekvizita uzima mi samo labelo!
Izvukla sam se... Vođa grupe navijača sa severa daje instrukcije... Opominje da se izgredi neće tolerisati.
- Oni jedva čekaju da napravimo sranje! Danas im nećemo pružiti to zadovoljstvo - kaže preko megafona. Govori nam da se zagrlimo i „grobarskim pi...ma“ pokažemo gde su došli. Nisam navikla na takvu bliskost sa nepoznatim osobama.
„Ko ne skače, taj je peder“, ori se sa severa. Na trenutak se zbunih... Ne znam u kakvoj sam poziciji u odnosu na tu karakternu osobinu... Ali kud svi Turci, tu i mali Mujo, mislim u sebi i počinjem da skačem... Posle deset minuta shvatih da je utakmica počela. Krajičkom oka gledam policajca u civilu sa bubicom u uhu.
Nešto šapuće kolegi... Nadam se da se kobasica u rancu ne oseća toliko, pomislih u sebi. A navijači - prave Delije... Čak su mi ponudili duks da sednem na njega.
P. S. E da... rezultat je 0:1 za Partizan! Ali to i nije toliko bitno...
Katarina Martić
Put, put, put za jug.
Ja ne navijam ni za koga, da se razumemo. Nisam čak nikad ni bila na utakmici. I onda vatreno krštenje. Zapalo mi da idem na derbi, i to baš na ovaj, koji je procenjen kao „događaj visokog rizika“. I to baš na jug sa najvatrenijim navijačima Partizana. Sama. Na sreću, sve procene o divljanju navijača bile su pogrešne.
Kada smo se približili Marakani, osetio se višak testosterona u vazduhu.
Kilometar u prečniku oko mene nijedna ženska osoba. Počinje blago da me hvata panika. Oko mene sve „cigan“ do „cigana“, a oko mog vrata crno-beli šal. Ipak, niko mi ni ne dobacuje. Doduše, malo me čudno gledaju...
Dolazim među „naše“, ali ni tu se ne osećam bezbedno. Red se otegao, a ja cupkam. Pomalo od straha, pomalo od hladnoće.
- Otkopčajte taj kaput - kaže mi policajka i počinje da me pretresa. Uzima mi torbu i zahteva da sve izbacim iz nje. Vadim šminku, kremu za ruke, sve upaljače i olovke, pare. Pitam je gde to da ostavim. Kaže spustite to u kesu pored ulaza, neće vam to niko dirati. Potrpam sve to u kesu i sakrijem je iza vrata.
Ulazim na stadion. Mladići obučeni u crno-belu odeću počinju da skaču i urlaju u ritmu.
„Ko ne skače, on je ‘cigan’!“, čuje se sa juga.
I dok navijači sa severne strane prozivaju Grobare, „naši“ im uzvraćaju: „Ganci, ganci, homoseksualci!“ Umirem od smeha... Hvatam sebe kako sam počela da đuskam sa navijačima koji ne prestaju da urlaju. Fudbaleri izlaze na teren i igraju. A onda pada gol! Za nas!
Neki vade baklje! Ja u šoku!
- Kako su oni uspeli da unesu ovo čudo, a meni su uzeli sjaj za usne - žalim se panduru u civilu koji stoji pored mene.
Sanja Bosanac
.jpg)
