Izvor: Blic, 21.Nov.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan i nula
Beše to vrlo tačna utakmica. Tačan protivnik, tačan ambijent, tačna mera opšte zainteresovanosti za događaje na terenu. Treba li reći da govorimo o osrednjosti ili se to podrazumeva?
Pa, možda treba. Možda stalno treba govoriti o sve nižem stepenu mediokritetstva. Ako se, naime, ne govori o tome, onda se stvari podrazumevaju: podrazumeva se da je sve onako kako jeste, pomalo murdarski, pomalo šlampavo, pomalo improvizovano; uopšte – pomalo. I bezlično: „kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je?" – „eto, pomalo"; tako se pozdravlja, tako se misli, tako se i igra fudbal.
Jer: koliko smo puta do sada smatrali uspelim, naročito prijateljske, utakmice u kojima se pojavi pet-šest novih igrača, i odigraju – pomalo pristojno? Ovim ne umanjujem prve korake, osobito Adema Ljajića kome boravak kod Medičijevih čini tačno ono što i treba – dete, naime, lepo napreduje, nego bih da primetim kako večito relativno zadovoljstvo što ga iskazujemo kad god ovi naši odigraju iole napadački, a ne i bezglavo, da dakle sve to naprosto nije dosta za savremeni fudbal. Prijateljske utakmice, to kao znamo, nisu merilo vrednosti, ali nama jesu – često smo ih olako gubili, na primer.
Bugarska, tako, jeste taman tačan protivnik. Baš kao što je Loran Blan izveo na Vembli tim u igri kakvom je Francuska onomad obavila posao reformisanja evropskog reprezentativnog fudbala, baš kao što su za velike pare, razume se, Brazil i Argentina zabavljali Arape, baš kao što su Portugalci učinili sve da pokažu svetskim prvacima da na Pirinejima ništa nije izvesno – tako smo i mi odigrali našu balkansku uspavanku protiv onih s kojima nemamo velikih motiva i nerešenih računa. Francuska, Argentina i Portugal su u reformističkom zanosu izabrale velike protivnike i stalne suparnike, pravile su od prijateljskih utakmica spektakl, unosile u trening mečeve duh visoke takmičarske napetosti, a mi smo, eto, otišli u ružnu balkansku prestonicu da se tamo zaigravamo sa povratnikom na Balkan, jednim od poslednjih velikih hohštaplera, gotovo romantičnom figurom večitog mladoženje od koga nikad neće biti fudbalski trener, iako će zauvek ostati neprikosnoveni majstor, najveći Čupkov protivnik i, uz Kajzera, najveći nemački fudbaler ikada. Tamo gde su drugi imali visoki energetski naboj, mi smo išli na izlet na koji nije došao jedini veliki centarfor koga Balkan trenutno ima. Zbilja, zašto nije došao Mitke Berbatov? Pa, zato što ga je mrzelo da Lotaru diže nivo i da se aka sa Nemanjom po šesnaestercu, samo mu još treba da se povredi. A i šta će kod kuće? Kao da ga tamo čeka nekakav izazov, nešto zbog čega će on ili njegov tim biti bolji.
Pižon je, dakle, nešto probao. Video je da Ljajić i Tošić mogu biti ono što bismo voleli, neki daleki, daleki eho Inijeste i Ćavija, neka brzina, okretnost i humor na terenu. Hoće li ta dvojica više ikada igrati zajedno, pa još takmičarsku utakmicu? I ako je budu igrali, hoće li se igra ravnati po njima ili će, kako nas uči iskustvo a delimično i ova utakmica, Nemanja Vidić biti kreator igre dugim pasovima ka šesnaestercu, gde nema nekog domaćeg Berbatova, Drogbe, Nistelroja ili Vučinića da završe šta se ima završiti? Mislim, nemam ništa protiv, samo bi bilo zgodno znati da je ta stvar planirana, uvežbana, usavršena. Jer, sećamo se svih onih Mihinih lopti iz šesnaesterca ka levoj strani gde se tražilo Peđu. Dok ostali, Savo recimo, čekaju otpatke... I, uopšte, šta je tačno bio smisao ove utakmice osim tih šest debitanata, od kojih trojica, duboko verujem, nikad neće odigrati desetu utakmicu za reprezentaciju?
Bilo kako bilo, utakmicu nismo izgubili, što je novost. Dobili smo je onako kako već godinama dobijamo utakmice, na Žigu i bljesak invencije debitanta (slutim – jednog od one trojice iz prethodnog pasusa) u poslednjih petnaest minuta, onda kada je protivnik izgubio svaki motiv, a i ono malo energije i smisla što ga je do tada iskazivao. Lotarov taksimetar otkucava svoje, te on može biti zadovoljan, a ima i opravdanje – Mita Bekrija ne dođe na megdan. Pižon pak može biti zadovoljan činjenicom da je počeo da pravda svoju platicu, ma kako bedna ona bila u poređenju sa prethodnikovom, protivnikovom i, uopšte, prosečnom. Onaj odozdo što je sada gornji isto može biti srećan: jedno vreme će ga ostaviti na miru. Svima, dakle, dobro. Osim srpskom fudbalu.
Ali, koga još briga za tu stvar, osim nas, večitih naivaca. Rodoljupci i domoljupci ne vole fudbal, oni vole nacionalni prestiž; fudbalski radnici ne vole fudbal, osim ukoliko ne donosi novac; publika na stadionu voli pobedu. Fudbal volimo mi koji mislimo da je to esencija života, duhovna emanacija, umetnička forma, sublimacija čovekove slobode u zajednici, arhitektonika misli i mišića, etika podvižništva – rečju: majstorstvo. Pižon je bio majstor, Lotar je bio majstor. I tamo u Sofiji ima nekoliko onih koji bi to mogli postati kad bi stvari ovde stajale malo drugačije i kada bi svet bio ono mesto kakvo je bilo pre trideset godina.
No, to je samo kafanski lament sredovečnog romantika, ništa bitno, ništa ovovremeno. Ništa tačno.
Jer, jedan i nula, to je taj binarni modul naše gole egzistencije.
Bugarska, brate.
