Izvor: Politika, 09.Dec.2013, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I selektor treba da se „selektira”
Imamo pojedince za „prvu ligu” svetskog fudbala, ali nam ostali faktori ne idu na ruku. – Da bismo se poredili s uspešnim zemljama potrebno je da znamo da li se razlikujemo od njih i u čemu
Pitanje je da li i u svetu ima nekog ko je tako višestrano uključen u fudbal kao što je to dr Aleksandar Janković (Beograd, 29. novembar 1969). On je profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, kao trener >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je radio u više domaćih i inostranih klubova, posle rada s mlađim reprezentacijama postao je član stručnog štaba našeg A tima, u Stručnom je odboru FSS, rukovodilac škole fudbala „DIF” i još i glavni i odgovorni urednik časopisa „Fudbalski kod”.
Razvoju fudbalske misli kod nas daje poseban doprinos priređivanjem stručnih skupova. Takvi su bili: „Iskustva i perspektive – Svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoafričkoj Republici 2010.”, „Stručni aspekti aktuelnog trenutka u klupskom fudbalu u Srbiji”, panel-diskusije „Fudbal u Srbiji – izazovi struke i nauke”...
Da li selektor odnosno trener treba da radi po svom nahođenju ili bi bilo bolje da savez i klubovi odrede koncepciju igre, pa da na osnovu toga biraju stručnjake?
Fudbal kao igra je daleko ispred onoga što je bio na svom početku. Danas je postizanje rezultata mnogo više, nego stvar prestiža dve sredine koje su predstavljali timovi koji su se takmičili. Zbog toga je neophodno da postoji pravac sredine koja treba da odabere selektora ili trenera.
Kako bi to izgledalo na delu?
Selektor ili trener mora da ostvari cilj sredine, čiji grb nosi. Dakle, selektor se „selektira” prema planu rada organizacije koju treba da predstavlja. Na taj način bi bili jasnije postavljeni odnosi unutar tih sredina. Ukoliko nisu zadovoljeni prethodno izneti osnovni kriterijumi svedoci smo čestih nerazumevanja ili nesuglasica svih aktera tog fudbalskog okruženja.
Zašto ne idemo tim putem?
Nevolja u srpskom fudbalu je što su ekonomija, sportska politika, pa i sva druga pitanja ispred stručnih. Plaćamo cenu tome što se stručnjaci nisu izborili za autoritet u „svome” sportu.
Ali i oni koji su postavljeni su treneri?
To je paradoks. Svedoci smo da selektori i treneri donose „svoja” pravila ponašanja, sisteme igre, taktički plan igre, dolaze kao mesije i od njih celokupna javnost očekuje da „puste kišu”. Pojedinci su uspeli u tome, ali su u velikoj manjini. Zbog nedostatka jasno postavljene strategije, stručnog cilja, pravaca, sistema i slično „potrošili“ smo velika fudbalska imena koja su se stvarala godinama, pa i decenijama.
Sada je baš na dnevnom redu izbor selektora...
Trebalo bi da stručno telo FSS treba da konstatuje ko je stručnjak koji je sposoban i dokazan da vodi mlade i bez sumnje talentovane igrače Srbije. Selektor mora da ima iza sebe dovoljno iskustva, mentalnu čvrstinu, rezultatske uspehe, da je potvrđen u radu sa mladim igračima, da je vešt u komunikaciji – pošto predstavlja naciju... Na taj način će biti izvršena selekcija trenera koji je potreban za trenutno stanje srpskog reprezentativnog fudbala.
Da li nam nedostaje „poljanče” sa kojeg su klubovi mogli da uzimaju najdarovitiju decu?
Sociološke okolnosti u kojima deca odrastaju su se promenile u odnosu na to – nekad. Granica početka ulaska u trenažni proces se pomerila na, gotovo, četiri do pet godina.
Mogu li fudbalske škole da budu zamena za „poljanče”?
Fudbalske škole su divna ideja koja je vremenom kod nas prerasla u jedan od najvećih problema. Zaboravili smo, ili nismo u početku postavili stvari na svoje mesto, da deca nisu profesionalni igrači, već učenici fudbala, da su treneri učitelji fudbala, da roditelji nisu huligani, da utakmice nisu lige šampiona...
I kakva je sada situacija?
Danas fudbalske škole imaju veliku ulogu, ali i veliku društvenu odgovornost. Učitelji fudbala treba da budu prvenstveno mladi, ambiciozni, stručni pedagozi fizičke kulture usmereni ka fudbalskoj igri. Stručni rad u tim školama treba da zadovolji dečju potrebu za igrom i druženjem, za kretanjem i učenjem osnovnih sportskih i životnih navika. Naravno, kroz aktivnosti koje oni vole, a opredelili su se za fudbalsku igru.
Da li već u tom dobu treba da ih učimo da ne nasedaju na provokacije, pošto se mi od Montevidea 1930. žalimo na to?
Gotovo sam siguran da je to moguće. Često se navodi da na našim prostorima postoji tzv. mentalitet koji je limitirajući faktor za postizanje visokih rezultata. Više puta smo bili svedoci u svim sportskih igrama da imamo sposobnosti za takmičenja koja zahtevaju psihološku ili mentalnu snagu sportista. Potvrdu za ovu tvrdnju imamo i u uspesima naših fudbalskih timova: reprezentacija je 1962. bila četvrta na svetu, a 1990. četvrtfinalista, Partizan je 1966. igrao u finalu Kupa šampiona, koji je Crvena zvezda osvojila 1991.
Šta je potrebno da to postane pravilo, a ne izuzetak?
Na prvom mestu treba više pažnje posvetiti vaspitnoj i psihološkoj pripremi u radu s decom u fudbalu. Promeniti sisteme takmičenja, stvoriti ambijent u kome će takvi igrači dolaziti u prvi plan, priključiti stručnjake za tu oblast u stručne timove klubova i reprezentacija...
Naši fudbaleri nisu ni kondiciono spremni da se suprotstave inostranim timovima.
Ukoliko želimo da se poredimo s uspešnim zemljama treba da napravimo analizu da li se razlikujemo i u čemu. Bojim se da malo ima egzaktnih pokazatelja koji će potvrditi ili negirati lako izgovorene procene kvaliteta ili mana naših igrača.
Šta može da se zaključi na osnovu tih retkih pokazatelja?
Određeni pokazatelji potvrđuju te razlike na planu tehničke i taktičke pripreme igrača, pa samim tim i fizičke. Samo, čini mi se da je gotovo nemoguće napraviti poređenje s klubovima i reprezentacijama iz tzv. „prve lige” svetskog fudbala.
Zašto? Mi se uvek upoređujemo samo sa šampionima?
U uslovima smanjenih mogućnosti selektiranja, ne samo teritorijalno, nego, nažalost, i ekonomski, normalno je da tehnički, taktički i fizički najkvalitetniji igrači odlaze u ambijent koji im pruža i najveće mogućnosti kako bi razvili i demonstrirali svoje potencijale. Mi imamo pojedince, kao što su Vidić, Ivanović, Kolarov, Matić, ali ostali faktori nam ne idu na ruku.
Ivan Cvetković
objavljeno: 10.12.2013.
