Izvor: Danas, 22.Jun.2015, 06:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fudbalsko ostrvo

I to se čudo desilo, Srbija je prvak sveta u fudbalu. Da nonsens bude još veći, omladinska reprezentacija u finalu Mundijalita savladala je Brazil, zemlju s više registrovanih fudbalera nego što mi imamo stanovnika. Da presedan bude još neverovatniji, "orlići" su u nokaut fazi planetarnog prvenstva na Novom Zelandu četiri puta igrali produžetke, jednom čak iskušavajući sreću i na penal ruletu, i uvek bili najbolji kada je bilo najpotrebnije.

Ono što su selektor Veljko >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Paunović i njegovi lavovi - kako je i pre ovih slavnih dana laskao svojim dvadesetogodišnjacima - uradili vredno je veličanja i dugog pamćenja i zbog njihovog atipičnog fudbala i ponašanja. Nisu ljudi u Srbiji preko noći zavoleli tzv. najvažniju sporednu na svetu, jer decenijama mazohistički više tuguju zbog blamaža fudbalera nego li se raduju trofejima u drugim kolektivnim i individualnim sportovima, nego su samo egzaltirani činjenicom da je neka naša ekipa u stanju da igra jak napadački fudbal više od 90 minuta, da to čini timski, disciplinovano, smisleno i jednostavno. Pobednički karakter, izrađene akcije, presing na svakom delu terena (bez razlike da li se čuva ili juri rezultat), veliko zajedništvo na terenu i van njega, pa i nekalkulantski odnos prema državnom dresu, deluju kao egzotično ostrvo u moru problema kojim srpski reprezentativni i klupski fudbal decenijama besciljno plovi.

Rajković, Veljković, Milinković-Savić, Gaćinović, Živković, Zdjelar, Maksimović, Šaponjić, Zdjelar i ostali skrajnuli su na neko vreme poražavajuću istinu da nam A selekcija treći put zaredom propušta neko veliko takmičenje, interesne ratove u fudbalskoj organizaciji, pljačkanje i političko tutorstvo po klubovima i nasilje na tribinama, pa ćemo se makar do dočeka svetskih prvaka ispod čuvenog balkona Skupštine grada Beograda praviti Englezi. Lagaćemo sebe i druge da su za ovaj istorijski uspeh zaslužni Savez, klupski treneri, navijači, mediji i široka fudbalska baza. U redu, nije da baš nizašta nisu "krivi", ali što pre priznamo da je svetska titula najviše delo momaka u kopačkama, čija smo prezimena preko noći svi naučili, i još više njihovog fenomenalnog učitelja, taktičkog i duhovnog vođe Paunovića, to će povratak u realnost biti bezbolniji.

Kao što bi bilo suludo sve ih đuture prekomandovati u seniorsku konkurenciju, za šta mnogi površni i kratkovidi ljubitelji fudbala dižu obe ruke, tako bi bilo potpuno utopistički verovati da će od subote ujutro teći med i mleko u srpskom fudbalu. U uređenim društvima i državama sa strategijom (sport je samo njihova refleksija) ovakav podvig samo bi pokrenuo plimu novih pozitivnih promena i dugoročnih investicija, dok će u našem verovatno proći kao talas pred oseku. Osim ako se nešto radikalno ne promeni. Na bolje, jer Srbija je živi dokaz da uvek može gore.

Nastavak na Danas...