Izvor: MozzartSport.com, 04.Jan.2018, 10:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fudbalski Bregzit

Barnli je projekat koji nigde drugde ne može da se pokrene ispočetka, a verovatno da nikada neće biti ni ponovljen. Čak i Pjulisov “britanski” Stouk imao je seneglasko srce. Lesterova šampionska titula bio je poliglotski trijumf italijanskog trenera, alžirskog krila, francuskog veziste i tajlandskih vlasnika. Nijedan klub u Premijer ligi nije tako poseban kao ovaj iz Lankašajra

Koliko ste ih samo puta proklinjali ove jeseni? Odu na Stamford Bridž i pobede šampiona (3:2), >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << odu u Liverpul i pobede Crvene (1:0), odu na Old Traford i izvuku 2:2 protiv Murinjovog Mančester Junajteda. Nešto ima u tom klubu čudne kombinacije boja (klaret i plavo) i još čudnijeg izgovora - Barnli, Brnli, Burnli, kako vam volja...

Pre nekolio nedelja poznati engleski golman Pol Robinson, bivši reprezentativac i taze fudbalski penzioner koji je poslednje dve sezone proveo upravo na Turf Muru, pokušao je pred TV kamerama da opiše svakodnevnicu u ovom klubu. Mnoge je to zanimalo, Barnli je preko noći od jo-jo kluba koji ispada u Čempionšip i vraća se u elitu svake godine, postao fenomen zbog činjenice da je ove jeseni dospeo u top šest klubova Premijer lige, sa skromnim timom i još skromnijim budžetom.

A ono što je otkrio nateraće vas da ih zavolite. Ako već niste...

Naime, u ovom klubu vlada strahovlada, surovi režim koji je zaveo trener Šon Dajš. Po mnogima jedan od najboljih engleskih stučnjaka u ovom trenutku ne preza od represivnih mera. Karakterišu ga stroga pravila ponašanja koja je propisao, kažnjavanje fudbalera, ali i javna osuda njihovih prekršaja. Firerski Dajš predvodi Barnli, kao da je učio posao u Severnoj Koreji. Uostalom, kako drugačije opisati sledeća pravila:

Donji deo trenerke je zabranjen na treningu. Nema kape. Nema rukavica. Kada se putuje na gostovanja zabranjene su slušalice u autobusu. A u centru svega je „točak sudbine“, sa kojeg fudbaleri koji naprave neki greh, kao što su recimo nošenje pogrešnih čarapa ili ostavljanje prljave trenerke posle treninga na podu, mogu da saznaju kakva ih kazna čeka. Svaki “grešnik” treba da zavrti točak pa šta ga zadesi, a kazna može da bude različita - od oblačenja kostima Elvisa Prislija i njegovog imitiranja pred publikom, do kaznenog skoka u hladnu reku Kalder, koja protiče u blizini Barnlija.

Zvuči britanski, zar ne? Pa da. Dosta je toga “britanskog" u Barnliju što ih u eri modernog fudbala, kada granice gotovo i da ne postoje, izdvaja od ostalih premijerligaša. Šon Dajš ima strogu politiku dovođenja fudbalera, a to su ugalvnom igrači posebnih karakteristika koje on traži. Jer, Dajš ima svoj stil fudbala, dijametralno suprotan od recimo Gvardiolinog ili Konteovog, ali je njegov i donosi mu rezultate. A da bi tako ostalo potrebno je da pronađe i adekvatne fudbalere koji bi se uklopili u njegov sistem.

Ako bismo u jednoj reči opisali Šona Dajša onda bi to bila - britanski. A to nije samo pitanje kulture već i njegovog prkosnog karaktera. U Premijer ligi, koja je odavno prihvatila sportski globalizam, trenutno sedmoplasirani tim na tabeli sastavljen je od fudbalera sa Ostrva, iz Skandinavije i Britanskog komonvelta. Stranci u Barnliju su samo Belgijanac Stiven Defur i Austrijanac Ešli Barns, mada je ovaj drugi celo detinjstvo proveo u Engleskoj u gradu Batu.

Drugim rečima, Barnli je demografski fenomen, enklava britanskog fudbala u vreme kada nacionalne granice više ne postoje. Ono što je posebno tačno je da je sa Barnlijem britanski fudbal doživeo novo rađanje. Renesansu. Došao je trenutak posle mnogo godina kada su petlja, iskrenost, nefoliranje i želja za fizičkim kontaktom u fudbalu ponovo popularni i kada donose konkretne rezultate na terenu. Jer Velika Britanija - to vam je stena, nije ni papir, a ni makaze!

Možda se sećate kako je Dejvid Mojes prošle godine u Sanderlendu izbacio iz tima Francuza Didijea Ndonga kako bi zajedno na sredini igrali Džek Rodvel i Daron Gibson iz razloga što bi, kako kaže, voleo da "vidi više Britanije u veznom redu”. Upravo to je bio fudbalski omaž zemlji koja je iznedrila Bobija Mura, Rajana Gigsa, Kenija Dalgliša i Meta Le Tisijea, a od koje danas mnogi vodeći klubovi itekako beže. Ne i Barnli.

Opet, kada ovaj Dajšov tim uporedite sa ekipama koje vode Mojes, Sem Alardajs ili Toni Pjulis, Barnli je tako poseban. Na primer, ovaj klub nikada nije doveo fudbalera iz Azije ili Afrike. Jedini lationoamerički fudbaler koji je igrao za njega (golman Dijego Peni) zabeležio je samo jedan meč pre više od deset godina u dresu Klaretsa. Takođe, tamnoputi fudbaler nije odigrao ove sezone nijedan minut za Barnli.

E, sada, za te činjenice postoje verovatno različiti faktori: neki nesvesno, a neki sigurno kao proizvod slučajnosti. Ipak, ono što celu situaciju čini zanimljivom je da, bilo to slučajno ili ne, fenomen Barnlija doseže toliko i druge kulturalne probleme koji se odvijaju na Ostrvu u ovom trenutku. Lokalno protiv globalnog. Sirotinja protiv elite. Zatvoreni sistem protiv slobodnog tržišta. Sami protiv svih.

Nemamo pojma da li je Šon Dajš ili bilo ko iz uprave Barnlija razmišljao o Bregzitu. Ali ideološko poređenje ta dva pojma na slovo B je prosto neodoljivo. Ukoliko se zaista zadubite u problematiku, ideja koja stoji iza Bregzita je da se Velika Britanija iskobelja iz situacije ekonomskog haosa i da povrati staru ekonomsku moć koju je imala pre nego što je počela globalizacija ekonomije.

I to može da prođe, u suštini, da se povrati kontrola nad životom - da se radi samostalno, da se kupi britansko, da se zaposle Britanci i na kraju da se povrati identitet koji je ponekad vredan i manjeg finansijskog gubitka na tržištu.

To je nacionalizam i to su istovetni principi koji definišu i Barnlijevu strategiju dovođenja pojačanja i stil fudbala, a i sam grad iz koga je ovaj klub došao glasao je 2:1 u korist Bregzita na referendumu u junu 2016. Ti principi se vide ne samo u britanskom jezgru tima, koje konstantno deli određene vrednosti i solidarnost, već i u nepoverenju u intelektualni elitizam (u ovom slučaju bogate protivnike) i njegove pretenzije da okuje običnog čoveka.

Prirodno je da se malo Šon Dajš i Barnli ponašaju kao nativisti (Nativizam je politička teorija po kojoj su interesi stanovnika koji žive na određenom prostoru važniji od interesa imigranata. Često se upravo od strane nativista označava kao patriotizam) i osećaju kao žrtve u društvu bogatih, kao imigranti u sopstvenom fubalu, posebno što malo engleskih trenera dobija priliku da vodi premijerligaše. Kada god trener Barnlija govori o tom problemu znajte da govori to sa velikim osećanjem besa i jada.

Možda će vam takav "trampovski" stav (termin nativizam je generalno "oživeo" u medijima kada se priča o predsedniku SAD-a) Šona Dajša biti odbojan, gnusan ili čak rasistički, ali, on fudbalski i nije tako loš jer daje konkretne rezultate.

U suštini, Dajšov Barnli je daleko najzanimljiviji projekat u Premijer ligi u ovom trenutku.

To je projekat koji nigde drugde ne može da se pokrene ispočetka, a verovatno da nikada neće biti ni ponovljen. Čak i Pjulisov “britanski” Stouk imao je seneglasko srce. Čak i Lesterova šampionska titula od pre dve godine, iako je bila najbolji prikaz kako bi moderan britanski fudbal trebalo da izgleda, bio je poliglotski trijumf italijanskog trenera, alžirskog krila, francuskog veziste i tajlandskih vlasnika.

Ironija, međutim, leži u tome da, dok nativizam dobija ideje iz globalne politike, on nikada nije bio moderan na top nivou fudbala. I tako Barnli stoji sam, u nekom ćošku Premijer lige - koji će zauvek biti Britanija - kao hrabri eksperiment i bistar pogled na svetlu fudbalsku budućnost.

(FOTO: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...